Мада/4
| ←Шена трећа | Мада Писац: Непознати аутор ШЕНА ЧЕТВРТА |
Шена пета→ |
ЛУЧИЈА: У зао час га дошла! ходи веће, не могу те с посла дочекати! Је ли ура да си отишла? Гдје си у врага била? Ја ово не ћу од тебе патешкати ассолутаменте.[1]
ОБЛОЖДЕР: Госпоје Лучија, на вјеру је пошљи с врагом, то ти је један канкар од језика и послије једна бистрина у њој прем велика; са сваким се смије, сваким бесједи, а ино ја не знам, што ћеш од ње. Узми мене, ја те ћу служити, ко се за тебе пристоји.
ВЕСЕЛА: Не вјеруј му, госпо! На вјеру, ово све чини за инвидију, ер му нијесам хтјела погодити.
ОБЛОЖДЕР: Мени? Лажеш, ер да не гледам, да се мојој репутациони не пристоји умијешат руке у жену, чинио бих ти, да знаш ко сам ја, ко ли ти. То хоћеш ријети, да нијеси хтјела; пачек, да си погодјела оному пасалиру Фантажији, ер је он твоја креатура, твоје: десно око;
ЛУЧИЈА: Мање ријечи! ходи ти у кућу, а ти, Облождере, ово ти десету волту говорим: не врти ми се око куће, ер ћеш се кајати, вјеруј ми!
ОБЛОЖДЕР: О, о, пéр вита миа![2] фино сам реуско. Госпару Паво, апикај се, ови бо не може довршити добро ни за мене ни за тебе. А ево га; лажи алерта!
Референце
уреди