Мада/23
| ←Шена осма | Мада Писац: Непознати аутор ШЕНА ДЕВЕТА |
Шена десета→ |
ЛУЧИЈА: Затвори, Весела, добро кућу и заклопи, ер хоћу отити у једне пријатељице; на вјеру ми је мучно веле из куће исходити, ма се не може с мањим. Кад је потреба, бјеше и врата од конобе запонтати, могла си и ромачин увући, зашто је сад њеко бријеме страваганто, није се у кога пуздати ни вјеровати.
ВЕСЕЛА: Не импорта ништа, нећемо веле стати а дан је, а и мало смо далеко од куће а могу и ја тебе оставити у пријатељице и доћи дома оно жита самлит а послије опета доћи по тебе.
ЛУЧИЈА: Нећу не, ер ја знам ко си ти, могла бих те фишкетат испод руке а кад се станеш с Фантажијом али Облождеорм, ађустала си све твоје после, ма неће ни ово овако бити, нећу се ја сама с тобом затварати.
ВЕСЕЛА: На вјеру, госпо, ја ти свеј то говорим није теби тако самој живота, и неприлично је да тако млађахна сама си без никога, имаш свачеса. Твој отац и мајка прем да су те оставили сироту и незрелу, али су те у благу оставили, теби срећа не гине, можеш се вјерити за кога сама хоћеш.
ЛУЧИЈА: Не говоримо сад о тому, ер није бремена, него ходмо на посо.
Референце
уреди
