Стопрв бјеше зора бијела пробудила славице,
Када пођох поврх гора за ловити тичице:
Ту изнађох вил љубљену, ди ме иде слиједити,
Са очима вил прилијепа срце моје ловити.
Ловци оба нек будемо ми од лова разлика, 5
Кад тичице ја узловим, да ме улови ње слика.
Ну кад видјех вилу лијепу, пустих ловит тичице,
А ставих се хитро ловит срце лијепе диклице,
Ну ловећи ја и она тудар један другога,
Вила лијепа ласно улови љубав срца од мога. 10
Тер смиона вил гиздава мени тадар учини,
Да од ловца, ки прије бијах, лов ње будем једини,
А оста срце ње слободно без икаква уфања,
Да ће остат уловјено игда мога од знања.
