РАДМИО и РАКЛИЦА
Љетни мрак кријаше јур кола сунчана
и вјетриц двораше љепшу ноћ од дана,
служаху звијезде свим за драге вил стећи,
посмијехом веселим одизгар трептећи,
кад говор љувени ови је пустио 5
украдом здружени с Раклицом Радмио.
Рад.
Горим, Ракле, с твојијех очи,
с тебе ћутим стријел горућу,
твој плам слатки мени узрочи
смртни живот, смрт живућу. 10
Гора, зелен, дубје и цвијетје
мени о другом мислит не да,
ер љепотом сво'ом прољетје
тву ми Ијепос приповиједа.
Свакчас лице твê прибило 15
у бјелоћи дањој слидим,
твоје у зори руменило
твоје у сунцу лице видим.
Љубим те, Ракле мâ, и дике твê сама
мој огањ мјера јес; 20
ко пламе све мој плам, тач љепос сваку сам
добива твој урес.
Рак.
Да те љубим, мој Радмиле,
ове стране хтјеј питати,
кê су од мене научиле 25
име твоје нарицати.
Тебе зове, мој придраги,
тебе кличе, мој љубјени,
и жамором вјетриц благи
и ромоном вир студени. 30
Славиц ти млад вели
кроз пјесни примиле:
»Ход' не цкни, Радмиле,
Ракле те твâ жели.«
Пут земље цвијет пригнут 35
вели ти: »Радмиле,
ход' сједи мени у скут
у дружби твê виле.«
Рад.
Дали благи бог љувени
погледа ме мило одвеће 40
и заплати жељну мени
ставнијем миром предње смеће?
Дали рајско у свјетлило
мој затрављен дух пришо је,
кад пригрли тебе у крило, 45
о једино добро моје?
Ах да си блажена, о слатка љубави,
од срца стрављена животу гиздави.
Блажене мê боли, блажене сузе мê,
кê жеља мâ проли рјекама грознијеме. 50
Рак.
Жељех кроз мој плам горући
с тобом бити сва мâ лита,
и што жудјех уздишући,
ето испуни ноћ честита.
Тијем мâ нијесам, ријет је тријеби, 55
нег сам увијек, браче, твоја;
с тебе умире душа моја
и мâ душа живе у теби.
О чести, кû срести сад могох сред мира
љубећи, грлећи цвијет од свијех пастира! 60
У крилу твû вилу с разблудам дразима
уживај, целивај, Радмиле, жељо мâ.
Рад.
Целивам те, мâ љубави,
целивам те, мâ госпоје,
целивам те, пригиздави 65
славни рају душе моје!
Ну и ти рајскијем тво'им устима
целивај ме, мој покоју;
мê целове целовима
неизбројнијем плати у броју. 70
Ноћ весела ведра ова
колицијем се звијездам злати,
прем толики број целова,
мâ разблудо, прими и врати.
Све што можеш љувеније 75
целивај ме, жељо избрана,
да на лицу стране није
ка не буде целивана.
Нека један кон другога
састучени сто'е целови 80
врх целова паче истога
румени се целов нови.
Целивајмо целов исти
и мед у њем од љубави,
да слас целов нови очисти 85
коју целов први остави.
На целов се целов трати,
да они целов плату изнађе
бит целивам тисућкрати
кî целиват буде слађе. 90
Рак.
Ево т' моје лице бијело,
целивај га сред слободе;
ево т' усти, кê весело
на љувени позов ходе.
Колико вјетриц тих 95
ливади по овој просипа цвијета свих,
толики желим број целова тво'их дразих;
колико листја дат
може луг гранати, ја горим толикрат
за жељно враћати драг целов и примат. 100
Тере једнак с листјем када
избројимо број целова,
смести ћемо вас број тада
и почети број изнова,
докле уста, кâ се љубе, 105
не приузме број љувени
и целови небројени
свој по себи број не изгубе.
Рад.
Ето, јакно пчела из цвијетја,
берем рајске мед сладости 110
из живога примаљетја
уздисане твê љепости.
Гди целивам љепос твоју,
душо душе мê рањене,
онди остављам душу моју, 115
кâ на устијех стоји у мене.
Ну кад опет целивати
узмем драгу твû љепоту,
душа ми се тајчас врати
жива љепшем у животу. 120
Рак.
Слаци ти су тво'и целови,
ах мо'и нијесу слаци тако!
ну огледај целов ови
је ли сличан твому икако?
Рад.
Не чуди се, ер твојима 125
кад ми устим целов да се,
коју оставиш мо'им устима,
у твâ уста слас враћа се.
Твој је слађи, Ракле драга.
Рак.
Твој слас већу, браче, плоди. 130
Рад.
Твој уздржи медна блага.
Рак.
У твому се рај находи.
Рад.
Да узмимо то кушати,
да се очито нами укаже
тко целиван целивати, 135
душо, умије слађе и драже;
и тко добит слатку узима,
да толикрат целов створи,
док добитнијем целовима
придобита уста умори. 140
Рак.
Почех! Ови не броји ми;
ови други назбиљ није;
да ни ови! ови прими, —
са свијем срцем дан ови је.
Рад.
Добила си! ево т' усти, 145
целове ми дај без броја;
добио сам паче, пусти
целиват се лијепа моја.
Рак.
Добили смо оба паче, .
једнака је слас обима; 150
сваки од нас љубјен, браче,
уморит се љубећ има.
Рад.
С срцем срце, ма радосли,
целивај се све што може,
срцу уморну да од сладости 155
исте сласти снагу узмноже.
Рак.
Душа душу, мој љубјени,
огњевитијем љуби устима,
докли у душу дух стрављени
удахне се с целовима. 160
— Тако туј два млада горећ у љубави
прођоше ноћ тада у слаткој забави,
докле год раздијели завидна њих зора,
носећи дан бијели с вишњега прозора.
