Под сјен дубја зеленога
Вјеран пастијер ста Радмио,
Тер од срца стрављенога
У мислим се замислио.
Радмио пастијер, кога вила 5
Ракле бјеше свом липости
У све ропство ухитила
Без уфања од милости,
Тужећи се и цвилећи
Зле од среће на овем свијети, 10
Проћ Раклици пак вапећи
Ове гласе чу се ријети:
Љубјена Раклице,
Рају од љубави,
Твоја лијепос, диклице, 15
Ме срце затрави.
Смили се, ах смили
Радмилу вјерному,
Нек ѵеће не цвили
На свијету овому. 20
На весеља, на радости
Ја те зовем, душо моја,
I ове драге честитости
Да уживаш сред покоја.
На разблуде, на целове 25
Ходи, рају мој весели,
Ту те срце моје зове,
Ту те душа моја жели.
Уживај, Раклице,
Љзувене разблуде, 30
Тве прије нег лице
Свенути узбуде.
Кому велим? што говорим?
Раклица ме вил не слуша,
Нити хаје, што ја горим, 35
Она љубав ер не куша.
С чеса живот мој скратићу
Сред горкога непокоја;
Ербо како ја живићу,
Кад није са мном душа моја! 40
Несвијесна љубави,
Што врла моћ твоја
Раклицу не страви
Цијећ мога покоја?
