Љубица
Писац: Вице Пуцић
АТ III


АТ III

ШЕНА I

Бранислав и Љубица

* * *


 
Бранислав:
Ето испунит, мâ краљице,
   заповиједи твê дошо је,
   лијепа моја чесарице,
   роб лијепости рајске твоје.

Љубица:
Робињица ја сам твоја, 1045
   господару мој љубљени,
   узрок мога од покоја
   који живот врати мени.

Ну кî је узрок да у лицу
   ти си тако проблиједио, 1050
   али ер кûгод сад диклицу
   мјесту си у овем обљубио?

Ер свеђ блиједо лице носи
   драгу лијепос ткогод љуби,
   и кога урес кî заноси 1055
   блиједи горкој у погуби.

Бранислав:
Љубим заисто и чу'ем сада,
   да свê добро мê на свити,
   ону, кâ мном лијепа влада,
   други хоће уграбити. 1060

Чеса хоће! паче веће
   њу 'е потпуно уграбио,
   и цјећ горке мê несреће
   за сву љуби освојио.

Љубица:
Не смета се, душо мила, 1065
   ах! ни труди младос твоју,
   ако познаш лијепа вила
   да сад љуби љубав твоју.

Бранислав:
То су туге, то болести,
   не знам како, мâ госпоје, 1070
   љуби, и рајској ње лијепости
   кô су угодне службе моје.

Љубица:
Које срце тврде од стијене,
   кâ ли тако худа је дикла,
   твê лијепости неизречене 1075
   да обљубит не би обикла!

Бранислав:
Ја њу љубим и љубит ћу
   докле будем жив на свити,
   ни вîк срцем оставит ћу
   рајски урес ње слиједити. 1080

Она је кû сам дворит обро,
   моје уфање, душа моја,
   вас мој покој, све ме добро,
   мâ краљица, мâ госпоја.

Љубица:
Ако лијепу вилу оди 1085
   љубиш, драги мој покоју,
   јеси ли јој ти кадгоди
   открио жељну љубав твоју?

Бранислав:
Открити јој плама мога,
   мâ госпоје, нијесам хтио, 1090
   ради смјенства слободнога,
   да је не бих увриједио.

Љубица:
Смион се хоће свеђер бити
   драгу лијепос када љубиш,
   откри јој се зато и ти, 1095
   да је муче не изгубиш.

Бранислав:
Откривам се, ну залуду,
   бивши друзијем дарована,
   у смртному с чеса труду
   чини мријет ми прије дана. 1100

Љубица:
Ах да могу, части моје
   бранитељу, душо мила,
   тве бих горке непокоје
   мојом смрти самирила.

Бранислав:
Ти љепоту уздисану 1105
   лијепа можеш дати мени
   јох! и дику ње сунчану
   и рајски урес обљубљени.

Љубица:
Кад је тако не мучи се,
   само ми откриј твê љубљене 1110
   гди рајски урес находи се
   за кôм срце твоје вене.

Бранислав:
Није далеко, близу 'е мене
   лијепа вила, сунце моје,
   види ме и сад, и љувене 1115
   смртне чује непокоје.

Љубица:
Изван мене ниједна вила
   близу тебе сада није
   видјена али лијепос мила
   у памети свеђ теби је. 1120

Бранислав:
У памети гледам мени
   без пристанка лијепу вилу,
   ну ње урес обљубљени
   жив сад гледам у мом крилу.
 
Ну ће увик ја слиједити, 1125
   она је жеља моја избрана,
   ну ћу частит и дворити
   по све вијеке мојијех дана.

Губи ње се при лијепости
   жарко сунце од небеса 1130
   и клања се згар свјетлости
   андиоскога ње уреса.

Љубица:
У мислијех ми чиниш стати,
   обљубљени мој животу,
   докле будем узазнати 1135
   невидјену твû љепоту.
 
Бранислав:
У теби је, мâ краљице,
   познај, свим, је слична теби,
   ње сунчано рајско лице
   слично 'е лицу твому с неби. 1140

Није разлуке међу вами,
   једна ствар си и ти и она,
   исти уреси, исти прами,
   лијепос у свем нераздиона.

Љубица:
Није разлог крити веће, 1145
   познам вјерну љубав твоју,
   драго уфање моје среће,
   срца мога драг покоју.

Ево вјерне твê уза те,
   ку из ропства ти слободи, 1150
   ево која обрала те
   дворит, ево сад је оди.

Стократ волим прије умрити,
   о честити мој покоју,
   него вîку оставити, 1155
   мој љубјени, лијепос твоју.

Бранислав:
Поклисари боемскога
   краља ће оди данас бити,
   кî ће жеље срца мога
   твому ћаћку помно открити. 1160

Цијеним, да ће молбе моје
   добре воље услишити
   и да рајске дике твоје
   данас ћу управ освојити.

Тîм ћу отити, мâ госпоје, 1165
   видјет, гди се сад находе,
   на те, лијепо сунце моје,
   све спуштавам моје згоде.


ШЕНА II

Краљ Бранимир и Зорнислава на пристољу, Љубимир и кор витезова угарскијех

* * *


 
Краљ:
Храбрени витезе,
   кога час и слава 1170
   узмножна стере се
   прико свијех држава.

Љубимир:
Свијетли краљу, узмножила
   по свијету се твâ влас многа,
   гди служба се пригрлила 1175
   од незнана слуге твога.

Засве чуо си племе моје
   од незнанијех сповиједати,
   силован сам царске твоје
   заповиједи сад слушати. 1180

Краљевско је племе моје
   краљеви су моји стари,
   од Сјевера они стоје
   славни свуда господари.

Причеститој у слободи 1185
   краљица ми мајка избрана
   многе граде сад господи
   сред пољачкијех лијепијех страна.

Она у ове славне краје
   кîјех глас вîку не запада 1190
   мене сама послала је,
   гди узмножна твâ влас влада.

Нека рајске твê ведрине
   будем славно по свем свити
   од владана све начине 1195
   славно краљу научити.

Краљ:
Да како је теби мила
   час и слава изабрана,
   кâ се оди разгласила
   од узмножнијех свијетлијех бана. 1200

Кô закони свуд спјевани
   обичајни двора мога,
   кô закони сповиједани
   од владања угарскога.

Љубимир:
Ја поднижен (све то дворим) 1205
   и ведрине царства твога
   заповиједи слиједит горим
   од живота вас вијек мога.

Краљ:
Краљевићу, твâ доброта,
   и крепости славне твоје, 1210
   начин славни од живота
   сваке хвале свîм достоје.

I да оставим бојну славу,
   кад си мене слободио,
   и угарску сву државу 1215
   од Турак си кад бљудио.

С чијем весело јур на свиме
   гласовито по свем свијети
   поред сунцем твоје име
   краљевићу славни лети. 1220

Нећу да се одијелити
   вîк из мога будеш крила,
   драги синко мој честити,
   славна обрано моја мила.

Наречену данас теби 1225
   драгу кћерцу мû Љубицу
   давам весео сада теби
   за љубљену вјереницу.

Засве од краља родјен ти си,
   кîјех свуд лети славна бојна, 1230
   и ње (пород се узвиси)
   невјеста ће им бит достојна.

Сад остаје твâ доброта
   да обећа мени сада,
   за мога ме до живота 1235
   нећ' оставит ти никада.

А по смрти синко мојој,
   ја другога нејма'ућ сина,
   сва подложна власти твојој
   остаје ова краљевина. 1240

Ти си уфање мê старости,
   ти краљества час овога,
   ти изглед прави од крепости
   и живота краљевскога.

Виђ' сад каква намјесника, 1245
   драги синко, проси теби
   твојијех старијех слава и дика
   у највећој свôј потреби.

Ето сада турска сила
   при крстјанској, јôх, несрећи 1250
   под сву влас је поставила
   свега свијета дио већи.

Знам, добитник бојне славе
   проћ оружју да на свити
   подложне ћеш твê државе 1255
   с вјечном славом ти бранити.

Краљества ће друга и круне
   тадар славит краљевића,
   и уресе тве потпуне
   узвисити твоја срећа. 1260

Љубимир:
Достојни су дари ови
   славни краљу гласовити,
   којијем хтјењем на дан ови
   хтје ме овако узвисити.

Неизмјерно 'е мê весеје 1265
   што сам лијепу мû Љубицу,
   кô су вјечне моје жеље,
   стеко драгу вјереницу.

Ну ако блага срећа мени
   хтје краљевску круну дати 1270
   (славног пука глас хваљени)
   крепос (свуд ће сповиједати).

Краљица:
Неизмјерна је твâ доброта,
   драги синко мој љубљени,
   и час твога од живота 1275
   угодна је веома мени.

Узми веће, синко мили,
   обљубљену твû Љубицу,
   коју теби небо удили
   за љубљену вјереницу. 1280

Угодан ће теби бити
   рајски урес ње лијепости
   и глас славни по свем свити
   узвишене ње крепости.
 
Љубимир:
Велика ти хвала буди, 1285
   племенита о краљице,
   ја ћу лијепос дворит свуди
   ме љубљене вјеренице

али, о краљу узмножити,
   један витез ето ходи, 1290
   цијеним сада говорити
   с твôм ведрином иште оди.


ШЕНА III

Исти и гласник

* * *


 
Гласник:
Ведри краљу, вîк под неби
   кога слава не запада,
   од боемскога краља теби 1295
   поклисари иду сада

Они мене твој ведрини
   за гласника посилају
   да дам ови глас истини,
   да брзо и они бит имају. 1300

Краљ:
Час је мени веома мила
   о витеже, краља твога
   поклисаре кî посила
   мојој круни дана овога.

Добровољно ја их примам 1305
   кô 'е пристојно мојој власти
   и за хвалу вјечну имам
   твога краља вјечне части.


ШЕНА IV

Краљ и краљица

* * *


 
Краљ:
Потпуно сам сад смирио,
   о жудјени мој покоју, 1310
   и у весељу узвисио
   с овом вјером круном моју.
 
У час добар и весели
   краљевићу прихрабрену,
   кî је свуд свијето славнијем дјели 1315
   дасмо кћерцу обљубљену.

Не имам сумње од ничеса,
   краљевина ова избрана
   да ће од славна тач витеза
   по мôм смрти бит владана. 1320

У њем уфам старијех мојијех
   бојну славу поновити
   и љубјенијех у синовијех
   свијем свијетом господити.

Краљица:
Велика је наша срећа 1325
   и уфање царства твога,
   што смо бојна краљевића
   стекли зета љубјенога.

Али не знам, кô Љубици
   бит ће угодна ова вира, 1330
   и кô младој дјевојчици
   бит ће од жеље и од мира.

Ер што дослек познала сам,
   Љубимира мало ћути,
   паче очито видјела сам, 1335
   да вјеру ову мрзи чути.

Кад од мене зачу сада,
   да је њему мислиш дати,
   у свом лицу сва се млада
   срамежљива тад приврати. 1340

Сва проблиједје с горка јада,
   болежјлива сва се указа,
   кô да чула бјеше млада
   глас горкога од пораза.

Краљ:
Немој сада ти сметати 1345
   рад тога се, мâ краљице,
   то је обичај веће крати
   од младјахне дјевојчице.
 
Свака у лицу једно каже,
   а у срцу друго ћути, 1350
   ер су жеје њих најдраже
   вјереника име чути.
 
Кад га чују проблиједјене
   болне у лицу све се сраме,
   а у срцу затрављене 1355
   све веселе ћуте пламе.
 
Срам је одјећа дјевичкога
   лица, њиме покривају
   све од срца љувенога
   кê горуће пламе имају. 1360

Тијем ако се и Љубица
   горко у лицу свому смути,
   срамежљива дјевојчица
   плам у срцу већи ћути.

Али за моћ узазнати, 1365
   прави узрок ње од срама,
   хтио бих се њом се да састати
   ти узбудеш, душо, сама.

Тад искушат узрок прави
   ње од срама твâ свијес има, 1370
   с кîјем весељем, с кôм љубави
   вјереника драга узима.

Краљица:
Није вријеме цкнити веће,
   идем изнаћ сад Љубицу,
   сва се воља сад видјет ће 1375
   по истому сад ње лицу.


ШЕНА V

Гвоздислав сам

* * *


 
Прем се хтјело само толи
   мјесто наћи сада мени,
   да мучеће моје боли
   откријем и мој плам љувени. 1380

Гдје си? ходи срцу у мому,
   Браниславе, да сам видиш
   у животу стрављеному
   да сам нијеси који блидиш.

Веће пламе, ах! у мени 1385
   примогућа љубав створи,
   јачијем огњем, мој љубљени,
   мê стрављено срце гори.

Мâ Данице, твôј лијепости
   роб је душа мâ стрављена, 1390
   и теби је мê младости
   мисо и жеља посвећена.

На здрак лијепе мê љубави,
   нетом лијепос ње избрану
   назрех, живој у жерави 1395
   мê стрављено срце плану.

Горим, вас сам плам горући
   сред горкога непокоја,
   без пристанка издишући
   мре с уздасим душа моја. 1400

Пођ'те уздаси моји вјерни
   драго у крило к лијепој мојој,
   тер јој каж'те јад чемерни,
   моје смеће, мој непокој.

А ти, о лијепо сунце моје, 1405
   душу, кû ми жеља плаха
   тјера, прими, мâ госпоје,
   на крилијех од уздаха.

Ах! што велим! душа, која
   находи се сад у мени, 1410
   ако ти си душа моја,
   о животу мој љубљени.

Тебе служит и дворити
   обрах по све данке моје,
   и твој слуга вјерни бити 1415
   увîк, лијепа мâ госпоје.

Уфам, да ће служба моја
   бит угодна мôј Даници,
   како угодна јес и твоја,
   Браниславе, твôј Љубици. 1420

Ну сад разлог није открити
   лијепој мојој пламе моје,
   него лијепос ње дворити
   и сунчане дике своје.

Неправа је свиијем пожуда, 1425
   плахи младци, драгу и милу
   у час један с мало труда
   хтјет освојит лијепу вилу.

Тријеба 'е прво дуго вријеме
   дворит рајске ње лијепости 1430
   за не изгубит у невријеме
   с плахе жеље све радости.

Уфам брзо, лијепа моја,
   тебе рајску мû Даницу
   жедјенога сред покоја 1435
   стећи за мû вјереницу.

КОР
У ком' мјесту, у кôм страни
   од кога је научена
   од љубјења начин знани
   једна душа затрављена. 1440

Тко 'е научи оно изријети,
   што 'е памет намислила,
   по небесијем дочим лети
   врх љувенијех плахијех крила.

Ти си сама, о љубави, 1445
   саме од себе научена,
   сама ти си разум прави,
   ти си крепос невидјена.

Ти мучећу љубовнику
   језик знањем свîјем отвораш, 1450
   и кроз крепос твû велику
   разумна га јоштер ствараш.

Јоштер људској ти памети
   лијепе виле у очима
   писма словим љувенима 1455
   чиниш сама разумјети.

На један поглед худ веома,
   на уздахе прем огњене
   разумију се међу њима
   двије душе затрављене. 1460

Кадгод исто још мучање
   љубовника затрављена
   изријет има много знање,
   пламе огња љувенога.

Међу нами лијепе виле 1465
   с кијех у ноћи дан нам свијети
   још мучећи благе и миле
   умију уздахе разумјети.

Лијепос срећно садружена
   с неумрлом је вîк крепости, 1470
   и она свеђер садружена
   небеске је од свјетлости.

Кâ је лијепа, та је блага
   кâ је блага, та 'е љубљена,
   а љубљена дикла млада 1475
   бит не може нег хваљена.

Тако лијепу и Љубицу
   свијем небескијем срећнијем дари
   одређену нам краљицу
   вишња одзгара моћ обдари. 1480

Сврха ата 3а.




 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вице Пуцић, умро 1666, пре 358 година.