Љубица
Писац: Вице Пуцић
АТ II


АТ II

ШЕНА I

Бранислав и Гвоздислав краљевићи

* * *


 
Гвоздислав:
Краљевићу славна имена
   братучеде мој љубјени,
   кога слава разглашена 575
   у великој свуд је сцијени,

Откад смо се из лијепога
   ми дијелили Праге града,
   гди твој ћаћко царства свога
   све подложне пуке влада, 580

Већкрати те замишљена
   видјех уздах подирући,
   и сред срца затравјена
   гди покриваш плам горући.

Ну откад смо дошли оди 585
   краљевскога сред Будима,
   краљ Бранимир гди господи
   свијето славнијем свим дјелима,

Ако срце ћути твоје
   кûгод искру од љубави 590
   све љувене непокоје
   на уздано мени објави.
 
Бранислав:
О чесара њемачкога
   гласовити свијетли сину,
   гласовито име кога 595
   покри свијета величину,

Није начина за покрити
   вîк у срцу плам љувени,
   кô није ласно угасити
   један огањ разгорјени. 600
 
Познам, познам прем очито
   мало у срце кê се стави,
   да не може стат скровито
   величанство од љубави.

Није моћ тајат веће мени 605
   љувен огањ кî сред мога,
   братучеде мој љубјени,
   гори срца стрављенога.

Гвоздислав:
Тијем се веће сад не крати
   од љубави твê високе 610
   мени уздано чинит знати,
   краљевићу, праве узроке.

Горућа искра горе како
   прли, пепео кад је крије,
   јакос ману има тако 615
   љувен огањ кад се открије.

Бранислав:
Велицијех мојијех згода
   чуо си, цијеним, већи дио,
   ну ти нијесам све пореда
   скровне пламе моје открио. 620

Чуо си, како угарскога
   славна краља кћерца мила
   из ропства се неправога
   од мê руке слободила.

За слободу и кô таде 625
   ах од лијере дјевојчице
   неправедни Татар паде
   од могуће ме деснице.

У мој власти слободјена
   би прилијепа тад Љубица, 630
   којом зора свîм румена
   сунчанога сја сред лица.

Све сво'е дари све крепости
   сред ње лица љубав стави,
   да сунчане ње лијепости 635
   буду урес од нарави.

Од тад лијепос не љубјену
   слиједе славне жеје моје,
   тако у лијепом од тад плијену
   заробјено срце ово је. 640

Гвоздислав:
Заисто љубав чудна твоја
   достојна је свакијех хвала,
   добитница усред боја
   почетак је лијеп имала.

Да позна ли сред ње лица 645
   тад љубјеном у покоју
   слободјена дјевојчица
   како љуби љубав твоју?

Бранислав:
Ако љубав не вара ме,
   кâ је слијепа већкрат себи, 650
   исти огањ, исте пламе
   и ње (прси ћутјеле би)

Ер слободна говорити
   овако ми лијепо поче,
   чијем ћу теби заплатити 655
   моје части драг узроче.

Кô то рече засрамјена
   руменилом покри лице,
   ја јој рекох, о љубјена
   захваљујем ти дјевојчице. 660

Јакијем молбам тад молити
   узе лијепо сунце моје,
   не крати се сад открити
   мени славно име твоје.
 
Нека познам кому увике 665
   робовати сузна имам,
   и од кога оволике
   недостојна даре примам.

Робовати ја ћу теби,
   рекох, лијепа ма краљице, 670
   и могућа свîм под неби
   мојијех труда добитнице.

А није разлог име моје
   да сад теби будем крити,
   Бранислав ће дике твоје 675
   роб и слуга, вјерни бити.

Краљ мој ћаћко ћаћку твому
   непријатељ главни сада
   на пристољу краљевскому
   све боемске пуке влада. 680
 
Тијем лијепости рајске твоје
   молим моју за пожуду
   засад таји име моје.
   докле се они смирит буду.

Гвоздислав:
Тако љубав јес горућа, 685
   да у срцу ком се роди,
   на крилијех сва могућа
   добитница летећ ходи.

Не чух нигда по начину
   што сад чути чес ми пода, 690
   желим знати сврху истину
   од тијех срећнијех твојијели згода.

Бранислав:
Које части, хвалу коју
   од ње ћаћка хваљенога
   примих, кад му кћерцу своју 695
   ја сред двора придах свога.

Кê ми части учинише
   сви угарски бани тада,
   моје хвале разгласише
   од истока до запада. 700

Али над све даре ине
   уздисано сунце моје
   дар лијепости све једине
   прстен да ми с руке своје.

Гвоздислав:
Заисто у дару славном тому 705
   израњена дикла објави
   твому срцу стрављеному
   прави биљег свê љубави.

Бранислав:
На одјељењу још ми рече
   блага у лицу, мој љубјени, 710
   бјежи, бјежи на далече,
   ну се брзо врати к мени.

Али од онуд лијепа моја
   с дворкињицом ето ходи,
   тријеба 'е сада сред поикоја 715
   да им мјесто дамо оди.


ШЕНА II

Бисерка и Љубица

* * *


 
Бисерка:
Помно ми си све казала,
   о љубјена ма госпоје,
   ну још нијесам узазнала
   слободника дике твоје.720

Љубица:
Бранислав је гласовити
   слатко уфање ме љубави,
   он лијепости свôм на свити
   мене веза и затрави.

Он једини син се роди 725
   Радислава свијетла краља,
   самосилно кî господи
   свијех боемскијех врх земаља.

Његовом ћу храбрености
   све мê вијеке робовати 730
   и замјерној свôј лијепости
   снижена се свеђ клањати.

Он из ропства неправога
   ослободи младос моју,
   он гусара издавнога 735
   у крвавом доби боју.

Добротом ме свом завеза,
   да му увијек сам ја држана
   он слободник мога уреса,
   он би права моја обрана 740

Бисерка:
Лијепо у мјесто срца твога
   пожуде си поставила,
   ну јеси ли љувенога
   срца пламе њему открила?

Љубица:
Открила сам ја, и не открила 745
   мом љубјеном пламе моје,
   тако сам их тако скрила
   како он огањ свој скрио је.

Бисерка:
Велике су твоје среће,
   о прилијепа мâ госпоје, 750
   не могу се жељет веће
   од хваљене дике твоје.

Да очито познала си,
   да он види љубав твоју,
   и да он љуби видјела си 755
   у љувеном непокоју.

Љубица:
Ствар на свијету трудња није
   него покрит плам љувени,
   туј сва крепос замани је,
   познала сам ја то у мени. 760

Бисерка:
Засве ер јаче ми љубимо
   боље се од нас љубав скрива,
   ер све оно што желимо
   дјевички нам срам покрива.

Смиони су за открити 765
   плаши младци жеље своје,
   ну то им већкрат подносити
   смртне чини непокоје.

Ер којагод лијепа вила,
   скровне пламе, која љуби, 770
   кад се открију, сва немила
   мрзи их смртној у погуби.

Тијем, љублена мâ госпоје,
   твој слободник драг и мио,
   је ли скровне пламе своје 775
   твôј младости тад открио?

Љубица:
Открити (ј)е и сакрити
   хтио у срцу плам љувени
   мој слободник гласовити,
   ну скрит није га мого мени. 780

На мој уздар ер љувене
   и он уздахе подираше,
   и већкрати засрамјене
   очи у ме упираше.

А за открит плам горући 785
   један поглед сам је дости,
   а неголи уздишући
   затравјеној у младости.
 
Биљег очит још у лицу
   познала сам огња свога, 790
   кад ме зазва добитницу
   свога труда честитога.

I још веће кад младости
   мôј обећа робовати,
   и стрављеној мôј лијепости 795
   роб се и слуга верни звати.

На одјељењу рече мени,
   дијелит ми се, браче, тријеби,
   ну животу мој жудјени
   брзо ћу се вратит к теби. 800

Бисерка:
Заисто љубав неизречена
   неизречену достоји крепос,
   још у срцу обљубљена
   кад њу здружи рајска лијепос.

Ер здружена ка 'е с крепости 805
   веле љепша лијепос сива,
   лијепос с' дружбом изврсности
   све лијепости придобива.

Кад он љуби твê лијепости,
   и кад љубав ваша 'е права, 810
   зашто смртној у жалости
   твê се срце сад скончава?

Љубица:
Цаћко и мајка мени стати
   смртном чине у немиру,
   вјереницу што ме дати 815
   хоће славну Љубимиру.

Сам, сам ти си душо моја,
   стократ волим прије умрити
   нег ичија изван твоја,
   Браниславе драги, бити. 820

Бисерка:
Нијесу добре њих осуде
   ни је разлог без потребе
   цјећ неправе њих пожуде
   проћ твој вољи вјерит тебе.

Љубица:
Ну чуј молбе моје уздане, 825
   ах вас покој срца мога,
   пођи од моје зови стране
   Бранислава храбренога.


ШЕНА III

Љубица сама

* * *


 
Браниславе мој животу,
   Браниславе душо моја, 830
   увîк рајску твû љепоту
   губица ће дворит твоја.

Твâ Љубица, за те која
   цјећ љубави крепке и вире
   сред горкога непокоја 835
   стократ на час жива умире.

Ти си мâ час и мâ дика,
   ти мој урес и захвала,
   теби сам се сваколика,
   мој животу, даровала. 840

Ах несрећо худа моја,
   ах неправе свим пожуде,
   да ону, кâ је управ твоја,
   освојити други буде.

Ах закона худа и прîка, 845
   љубав ми се твоја брани,
   кî с ма жеља сваколика,
   и кî живот мој сахрани.

Ну ћу заисто твоја бити,
   слатка душо душе моје, 850
   нит ћу вîку оставити,
   Браниславе, дике твоје.

Ах што живем тужна веће,
   кад ми живот мој се брани,
   на кê ваје, на кê смеће 855
   Љубица се тужна храни!

Пођи од мене Љубимире,
   заборави већ Љубицу,
   исти сличну твоје вире
   кûгод ину вјереницу. 860

Нећу вику твојој срећи,
   славни младче, завидити,
   кад вил лијепу будеш стећи,
   кâ ће младос твû љубити.

Ја те љубим, о храбрени 865
   љубовниче, нећу крити,
   ну вјереник мој љубјени
   Бранислав ће славни бити.

Тебе љубим, кô сестрица
   љуби браца родјенога, 870
   ну не како вјереница
   вјереника љубјенога.

Твê храбренство, твоја дика
   у очим је жељној мени
   ну 'е мâ жеља сваколика 875
   мој Бранислав обљубјени.

Ти си од смрти твôм вриједности
   ћаћка мога слободио,
   он из ропства мê младости
   час је и живот сахранио. 880

Љубимире славном теби
   од ћаћка сам обећана,
   Браниславе драгом теби,
   с небеса сам дарована.

Толико те твâ Љубица, 885
   Браниславе драги, љуби,
   да се сада несрећница
   у болести хара и губи.

Ну су јаке твê крепости
   и зрак лијепи твога уреса, 890
   да се губи свôм свјетлости
   прид њим сунце од небеса.

Ах жудјена душо моја,
   ах животу мој честити,
   ничија вîку изван твоја 895
   Љубица ће верна бити.

Ну ми је мој плам покривати
   тријеба прво, драг покоју,
   докле добро будем знати
   како љубиш љубав моју. 900


ШЕНА IV

Бранислав, Гвоздислав и Бисерка

* * *


Бранислав:
Још потпуно горућега
   не открих огња плам љувени,
   кî сред срца гори мога,
   краљевићу прихрабрени.

Кô се дијелих сам из двора 905
   слободјене мê госпоје
   не рајскога (из позора)
   гди ми сјаше сунце моје

Ну сам тако (не бих тада)
   ах у дружби пута дуга 910
   која срце моје влада
   љубав имам мога друга.

Сред стрављенијех мојијех очи
   прави узрок огња мога
   сјаше сунце од источи 915
   мога срца рањенога.

Цијењах врућој у жерави
   кроз драг поглед уздишући,
   да ће далек мê љубави
   угасит се плам горући. 920

Али свак час љубав моја
   мому у срцу растијаше,
   и с горкога непокоја
   свеђ се већа, јаох, чињаше.

Гвоздислав:
Добро младос твоја ћути, 925
   величанство од љубави
   не може се побјегнути
   кад нас под влас своју стави.

Утећи се већкрат може
   зима, вјетри, љетна сила, 930
   а утећ се вîк не може
   од љувенијех пласијех стрила.

Бранислав:
Познам добро то у мени,
   о љубави примогућа,
   то већма сам затрављени 935
   кô ли твâ је влас могућа.

Брињаше се свеђ на свијети
   изранено срце моје,
   да прије будем, ах, видјети
   лијепо сунце мê госпоје. 940

Прешно из двора ћаћка мога
   ја се дијелих сад с тобоме,
   нити плама љувенога
   открих вили још мојоме.

Али сада све открити 945
   теби одлучих моје смеће,
   мој, јôх, немир вјековиити
   мê болести, мê несреће.
 
Данас други мû Љубицу
   уздисано добро моје, 950
   мû љубљену вјереницу
   освојити, јаох, обро је.

Гвоздислав:
Тко 'е ти витез несмиљени
   могућ толи, смионо који,
   изван тебе, мој љубјени, 955
   ње љепоту стећ достоји?

Ти из ропства лијепу вилу
   слободи, и ње рајску дику
   не, изван тебе лијепос милу
   не има уживат други вîку. 960

Бранислав:
Како, вајмех, ако мога
   цјећ скончана мâ избрана
   од ћаћка је љубјенога
   Љубимиру обећана.

I данас се јоштер има 965
   цјећ мојега, јаох, немира
   угарскога сред Будима
   довршити ова вира.
 
Тим ако ово слиједит буде,
   сила ми је, јаох, умрити 970
   и несрећне свîм пожуде
   прîком смрти довршити.

Данас чекам поклисаре,
   кî су уфања пуни мога,
   и богате ш њима даре 975
   мога од ћаћка љубјенога.

Они имају угарскому
   краљу име моје открити,
   и у весељу вјечном мому
   Љубицу ми испросити. 980

Гвоздислав:
Добро ти си намислио,
   краљевићу твê пожуде
   једа одзгара благ и мио
   самирити Вишњи буде.

Бранислав:
Али од овуд ме љубјене 985
   дворкињица к мени греде,
   цијеним заисто иште мене,
   тријеба 'е оставит сеј бесједе.

Бисерка:
Живи увијеке милос твоја,
   краљевићу племенити, 990
   обљубљена мâ госпоја
   жели с тобом говорити.
 
Бранислав:
О покоја жељо мога,
   дворкињице лијепе моје,
   ево роба сниженога 995
   од лијепости рајске твоје.

Ходмо веће, ходмо уреда,
   гди ме зове лијепа моја,
   ходмо, како заповиједа
   мâ крајица, мâ госпоја. 1000

КОР:
Колика је, о љубави,
   тва могућа вјечна сила,
   влас могућу твојијех стрила
   све створење љубећ слави.

Тко 'е на свијету, кî не чује 1005
   твê могућство вјечне власти,
   јакос свијетом твâ краљује,
   свак се клања твôј области.

Ну кâ памет, знање које
   твоју крепос разумије, 1010
   и могућство стријеле твоје
   разабрати тко да умије!

Чује и крепос од памети
   љубав, кâ нас толи мори,
   једна од друге ну на свијети 1015
   разлицијема пламим гори

Једна сама мрзи себе,
   кад насити сво'е пожуде,
   и боли се без потребе,
   кад изгубит свû час буде. 1020

А не друзијем нег гријесима
   худе пламе најнечистије
   супроћ истијем небесима
   наситити жели и смије,

Друга поглед кроз весели, 1025
   како сунце згар с небеса,
   разгледати само жели
   зрак драгога од уреса.

Зрак, кому се клања увîке,
   ни ино наћи вîк узда се, 1030
   нег радости цјећ велике
   погледом се својијем пасе.
 
Од чистоће изглед прави
   ова увијек је гласовита
   свуд у вјечној лети слави 1035
   гдигод сунчан здрак дохита.

А смрти она свој гријех плати
   и нечисто свê весеље,
   таку имају плату имати
   све нечисте таште жеље. 1040

Сврха ата 2а.





 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вице Пуцић, умро 1666, пре 358 година.