Бранислав:
Још потпуно горућега
не открих огња плам љувени,
кî сред срца гори мога,
краљевићу прихрабрени.
Кô се дијелих сам из двора 905
слободјене мê госпоје
не рајскога (из позора)
гди ми сјаше сунце моје
Ну сам тако (не бих тада)
ах у дружби пута дуга 910
која срце моје влада
љубав имам мога друга.
Сред стрављенијех мојијех очи
прави узрок огња мога
сјаше сунце од источи 915
мога срца рањенога.
Цијењах врућој у жерави
кроз драг поглед уздишући,
да ће далек мê љубави
угасит се плам горући. 920
Али свак час љубав моја
мому у срцу растијаше,
и с горкога непокоја
свеђ се већа, јаох, чињаше.
Гвоздислав:
Добро младос твоја ћути, 925
величанство од љубави
не може се побјегнути
кад нас под влас своју стави.
Утећи се већкрат може
зима, вјетри, љетна сила, 930
а утећ се вîк не може
од љувенијех пласијех стрила.
Бранислав:
Познам добро то у мени,
о љубави примогућа,
то већма сам затрављени 935
кô ли твâ је влас могућа.
Брињаше се свеђ на свијети
изранено срце моје,
да прије будем, ах, видјети
лијепо сунце мê госпоје. 940
Прешно из двора ћаћка мога
ја се дијелих сад с тобоме,
нити плама љувенога
открих вили још мојоме.
Али сада све открити 945
теби одлучих моје смеће,
мој, јôх, немир вјековиити
мê болести, мê несреће.
Данас други мû Љубицу
уздисано добро моје, 950
мû љубљену вјереницу
освојити, јаох, обро је.
Гвоздислав:
Тко 'е ти витез несмиљени
могућ толи, смионо који,
изван тебе, мој љубјени, 955
ње љепоту стећ достоји?
Ти из ропства лијепу вилу
слободи, и ње рајску дику
не, изван тебе лијепос милу
не има уживат други вîку. 960
Бранислав:
Како, вајмех, ако мога
цјећ скончана мâ избрана
од ћаћка је љубјенога
Љубимиру обећана.
I данас се јоштер има 965
цјећ мојега, јаох, немира
угарскога сред Будима
довршити ова вира.
Тим ако ово слиједит буде,
сила ми је, јаох, умрити 970
и несрећне свîм пожуде
прîком смрти довршити.
Данас чекам поклисаре,
кî су уфања пуни мога,
и богате ш њима даре 975
мога од ћаћка љубјенога.
Они имају угарскому
краљу име моје открити,
и у весељу вјечном мому
Љубицу ми испросити. 980
Гвоздислав:
Добро ти си намислио,
краљевићу твê пожуде
једа одзгара благ и мио
самирити Вишњи буде.
Бранислав:
Али од овуд ме љубјене 985
дворкињица к мени греде,
цијеним заисто иште мене,
тријеба 'е оставит сеј бесједе.
Бисерка:
Живи увијеке милос твоја,
краљевићу племенити, 990
обљубљена мâ госпоја
жели с тобом говорити.
Бранислав:
О покоја жељо мога,
дворкињице лијепе моје,
ево роба сниженога 995
од лијепости рајске твоје.
Ходмо веће, ходмо уреда,
гди ме зове лијепа моја,
ходмо, како заповиједа
мâ крајица, мâ госпоја. 1000
КОР:
Колика је, о љубави,
тва могућа вјечна сила,
влас могућу твојијех стрила
све створење љубећ слави.
Тко 'е на свијету, кî не чује 1005
твê могућство вјечне власти,
јакос свијетом твâ краљује,
свак се клања твôј области.
Ну кâ памет, знање које
твоју крепос разумије, 1010
и могућство стријеле твоје
разабрати тко да умије!
Чује и крепос од памети
љубав, кâ нас толи мори,
једна од друге ну на свијети 1015
разлицијема пламим гори
Једна сама мрзи себе,
кад насити сво'е пожуде,
и боли се без потребе,
кад изгубит свû час буде. 1020
А не друзијем нег гријесима
худе пламе најнечистије
супроћ истијем небесима
наситити жели и смије,
Друга поглед кроз весели, 1025
како сунце згар с небеса,
разгледати само жели
зрак драгога од уреса.
Зрак, кому се клања увîке,
ни ино наћи вîк узда се, 1030
нег радости цјећ велике
погледом се својијем пасе.
Од чистоће изглед прави
ова увијек је гласовита
свуд у вјечној лети слави 1035
гдигод сунчан здрак дохита.
А смрти она свој гријех плати
и нечисто свê весеље,
таку имају плату имати
све нечисте таште жеље. 1040
Сврха ата 2а.
