Лијечник и за невољу — Ле Мéдецин малгрé луи/5
| ←Шена четврта | Лијечник и за невољу Писац: Молијер Шена пета |
Шена прва→ |
Петар (излази држећи у руци бокарицу вина, излази попијевајући): Ово је вино црљено ...
Андро: Чујем њекога дје попијева, чини ми се на вратима од Града.
Петар (попијева): Ово је лоза родила... Борме сам изтрудио колико је доста. Вријеме је починут и веће се понапит... (Пије, пак говори) Борме ми су пале све руке сијекући данаске и слагајући бремена. Еј, пјевајмо!
Ово је вино црљено,
ово је лоза родила:
пи'мо га, браћо, весело,
нека нас чује све село.
Весело! Немо'мо да нас фата маланкунија!
Андро: Ово је он заисто.
Лука: Здраво ми истину говориш. Баш он. Добро га обоњасмо.
Андро: Видимо га мало изближега.
Петар (како их је угледа, погледа прво на једнога пака на другога; иза тега говори бокарици, ма с гласом низокијем): А, те си ти лијепа! нека те пољубим, моја драгушице, ба... Ако те ко угледа, како ће обиграват око тебе и... Што ишту ова чељад овуда?
Лука: На, таман ено ти га, баш као нам га казаше.
Петар (Овди ставља бокарицу на тле, а Андро, прикучивајући се за поклонит му се, чини да Петар цијени да се прикучива за дигнут му бокарицу; стега је диже и ставља на другу страну; али и з друге стране узимље му се Лука за поклонит, а он диже бокарицу и с обједвије руке притиснива је прид стомак држећи је тврдо и чинећи око ње и према њима смијешнијех џеста): Њешто се договарају међу њима и сврћу око на ме. Коју потребу имаду ови?
Андро: Госпару, јесте ли ви који се зовете Петар?
Петар: А што?
Андро: Питам вас јесте ли ви који се зовете Петар.
Петар (обрћући се прво на Андра, пак на Луку): Јес и није, сèкōндо за који га посō иштете.
Андро: Ми га не иштемо за друго него за учинит му све што се чивилтāти узможе.
Петар: Кад је тако, јесам ја у главу кому је име Петар.
Андро: Госпару, нами је веома драго да смо вас видјели. Напутили су нас на вас за штогод што ми иштемо и доходимо к вами да нас поможете у једној ствари од које имамо потребу.
Петар: Ако је штогод, госпари, у што се ја разумијем и од моје арти, ево ме упут за служит вас.
Андро: Госпару, ми вам не умијемо подпуно захвалит на милостима које нам чините. Ма, госпару, покрите се, молим вас, ако вам је драго, да вам не би сунце наудило.
Лука: Госпару, покрите се.
Петар: Ово ти су ријека чељад пуна њекијех чарамунија.
Андро: Госпару, немојте се чудит што смо дошли к вами: чељад паметну свеђ свак иште, и приповидјели су нам колико ви умијете и колико вам баста.
Петар: Истина је, за сјећ дрва и сложит их у бремена и носит их не бојим се другога.
Андро: А, госпару...
Петар: Учиним бреме и сложим га да се још није нико потужио на мене, пак ти га донесем на кућу.
Андро: Госпару, није то што ми иштемо.
Петар: Ма да знате, ја га не дам мање од осам динарића.
Андро: О чему говорите, молим вас?
Петар: Ја вам говорим да га за мање не дам.
Андро: Госпару, ми знамо све.
Петар: Ако знате, знат ћете да га по то продавам и друзијем.
Андро: Госпару, то се ругат да...
Петар: Не ругам, него збиља, и не могу одпустит ни солда.
Андро: Молим вас, говорите на други начин.
Петар: Нађете друговдје и за мање: бâлā у Жупијана и дрвā овако кад дођу Млећаини; ма хоће ријет од дрвā до дрвā и од бремена до бремена, ма што ја усијечем и сложим...
Андро: За каритā, госпару, оставимо те ријечи.
Петар: Кунем вам се да нећете имат за мање, баш да је од мање солад.
Андро: А, што говорите!
Петар: Не, жива ми моја Џива, платит ћеш лијепо по што ти сам рекō. Ја ти говорим оно што је, нити сам човјек за питат савише.
Андро: Је ли разлог, госпару, да једно чељаде од ваше врсте има се тако потиштено покриват и да се подлага тако непристојно говорит? Један човјек тако паметан, један најфамозији лијечник какви сте ви хоће се да сакрије прид свијем свијетом и закопа под земљу таленат који му је Бог дô!
Петар (збанде): Ови је замахнитō.
Андро: Молим вас, госпару, немојте фингат прид нами.
Петар: Како?
Лука: Све те лакрдије не масте купуса. Бре, ми знамо што знамо.
Петар: Те што хоћете ријет? За кога сте ме узели ви?
Андро: За оно што сте, за једнога врла лијечника.
Петар: Мене за лијечника! Ја лијечник нијесам нити сам нигда био.
Андро (полако): Ево ти његове махнитости. (Јако) Госпару, немојте нам веће тајат оно што је и немојте нас силоват да доходимо насврху на штогод од чеса бисмо пака били веома мучни.
Петар: На што?
Андро: На њеке ствари које би нам било послије жô да смо учинили.
Петар: Чудна посла! Дођите на све што вам је драго; ја нијесам лијечник ни мање знам што ми с тезијем хоћете ријет.
Андро (полако): Нон ц'è алтро, ја видим да ваља да се служимо с лијеком кога су нас научили. Госпару, још једанпут ми вас молимо да нам се одкријете и оповијете за онега који сте.
Лука: Ана-сем-ситим, ту није шта кртјет, већ кажи да си лијечник.
Петар: Помамих се.
Андро: Зашто не хтјет ријет оно што свак зна?
Лука: Зашта таки бит тер се тако унетрмит? зашта ти то служи?
Петар: Госпари, једна за сто, ја вам говорим да ја нијесам лијечник.
Андро: Ти нијеси лијечник?
Петар: Не.
Лука: Нијеси лијечник?
Петар: Не, говорим вам.
Андро: Покли хоћете ваља да се контентате. (Узимље Андро и Лука по штап и бију Петра.)
Петар: Ајмех! јаох! Јесам све што хоћете.
Андро: Зашто нас, госпару, силујете да имамо на ово доходит?
Лука: Зашто нас трудит да вас бијемо?
Андро: Кунем вам се да ми је жô колико ви не можете вјероват.
Лука: По моју главу мучан се находим.
Петар: Који је ово враг овди, госпари? Молим вас, али чините ово за чинит се смијат, али махнитате и ободвојица тер хоћете да сам ја лијечник?
Андро: Како? тот се нећете још да придате и хоћете указат да нијесте лијечници?
Петар: Враг ме однио ако сам!
Лука: Шта? тот није истина да сте ви лијечници?
Петар: Не, фебра ме задушила, ако сам! (Опет га бију.) Ајмех! Ајмех! Е, кад је тако, госпари, да вам буде; кад ви хоћете, јесам лијечник, баш лијечник, још и спичар, ако хоћете. Боље ми је ријет да сам него пустит да ме убију под батима.
Андро: Тако вас хоћу, то је у путу. Мени је јако драго видјет вас дје сте се придали разлогу.
Лука: Срце ми се разиграло од весеља дје вас видим тако зборито говорит.
Андро: Ја вам питам проштење из свега срца.
Лука: Опростите ако вам засмрдјесмо.
Петар (збанде): Пази чудна посла! Али се ја варам, али сам изишо назбиљ лијечник без да сам се од тега и ставио?
Андро: Госпару, нећете се покајат што нам чините познат оно што сте и видјет ћете заисто да ће ваш труд бит плаћен да се нећете моћи тужит.
Петар: Ма, реците ми, да се ви не варате? Је ли то сигуро да сам ја лијечник?
Луку. Јес, до моје главе!
Петар: Збиља?
Андро: Заисто.
Петар: Враг ме однио ако сам ја то знô!
Андро: Ако сте ви најбољи лијечници од овега свијета!
Петар: А, ха!
Андро: I лијечници који сте оздравили толико чељади.
Петар: Боже, те ти то сам знаш!
Андро: Једну жену држали су за мртву веће од шес ура; веће су је хтјели брзо укопат, пак ти с капљом њечеса чинио си јој се повратит у се, да се ончас шетала по камари.
Петар: Може ли се оваке!
Лука: Једно момче, што му бијаше стопрв дванаес година, пусти се с једнога кампањела те разби главу, схруста и руке и ноге, чудо се од њега учини; али ти с њекаквијем угвјентом учини да се устаде тај час на ноге, пак узе те се поста мећат и играт на пловака, кô да му ништа не бијаше.
Петар: Врага црнога!
Андро: Насврху, госпару, ви ћете се наћ веома мирни с нами и ви ћете добит све што узтијете кад узтијете доћ дје вас ми мислимо одвестит.
Петар: Добит ћу све што устијем?
Андро: Добит.
Петар: Јесам лијечник, не говорим вам друго. Био сам се позаборавио, ма се опомињивам. Што је? што хоћете? дје имамо ит?
Андро: Ми ћемо вас одвестит. Нам је од потребе да дођете пригледат једну дјевојчицу која је изгубила ријеч.
Петар: Кунем вам се да јој је ја нијесам нашо.
Андро: Густа га бурлат се. Ход'мо, госпару.
Петар: Без хаљина од лијечника?
Андро: Ми ћемо вам сад узет једне.
Петар (доносећи прид Андра бокарицу): Држ' ти ово: то је у чему храним мој шируп. (Пак се обраћа на Луку и закасљива се) А ти ход' изазада, ер ти лијечник овако наредива.
Лука: До моје вјере, ово је један лијечник који ми је мио. Ја мислим да ће овему ит добро од руке, ер се чини смијат да би мртва чоека алаграментō.
|