Лијечник и за невољу — Ле Мéдецин малгрé луи/4
| ←Шена трећа | Лијечник и за невољу Писац: Молијер Шена четврта |
Шена пета→ |
Лука: Здраво ми и нас чудно напртише да ћемо имат чеса чинит и ободвојица. Те бре кога да ми изнадјемо?
Андро: Што ћеш, Лука? ваља да послушамо нашега госпара; а пака утишти и мене и тебе здравље његове кћере, а наше госпође; и сикūро, ово што се одмакō ње пир цијећа немоћи која јој је дошла, бит ћемо добро даровани кад ми будемо потрудили за ње здравље; ер госпар Франо, кога не боли тоболац, узда се увелике имат је за жену; и засве да је она указала њекога Џона да љуби, ти знаш веома добро да ње отац није се нигда хтио пригнут за узет га за зета.
Џива (збанде): Да ми, кàшпита, не може да дође на памет како бих му се осветила!
Лука: Ма што хоће? што или му се забило у главу да учини, кад ето најпрви лијечници све господе смели су се и већ не умиједу чеса?
Андро: Кадгод се изнађе штогод трудећи што се не може изнаћ; и кадгод међу чељадим међу којом се нијеси надō...
Дижва: Ту није друге, ваља ми се осветит на који му драго начин. Они бати доходу ми до живога... не могу их пробавит и... (Ово говори идући, пак наступа на Луку и на Андру; тад се враћа на се и њима говори) Госпари, простите, нијесам вас видјела; била сам и њешто врху себе и искала по мојој памети штогод што ме немало смета.
Андро: Свак има својијех на овему свијету, и ми иштемо штогод што бисмо жудјели веома да можемо изнаћи.
Џива: Ако је штогод у чему вас ја могу помоћ, ево ме овди.
Андро: Може бит да и можеш. Ми трудимо једа бисмо се дје намјерили на кога паметна човјека и лијечника, ма који би знō и умио донијет коју помоћ кћери нашега госпара, која се разбољела од једне немоћи од које је ди ботто занијемљела. Сви лијечници овди од Града чинили су око ње све што су знали и умјели без икакве користи; ма се кадгод изнађе у њеке чељади секрета фамозисимијех и који лијек особит за које немоћи, и који доста пута узчину што друзи не умиједу. То ти је што ми иштемо.
Дижва (сама собом): Доходи ми једна врла на памет за осветит се онему мому објешењаку! (Андру) Да сте ишли сто годишта, нијесте се могли боље намјерит него на мене за изнаћ што иштете. Ја ћу вам напоменут једнога човјека каква није другога, нећу ријет у граду, ма заисто да га иштеш по свему свијету. Види се чудеса од њега, навлаштито кад је која немоћ којом се лијека не умије изнаћ.
Андро: Молим те, дје бисмо се могли на њ намјерит?
Џива: Наћете га у ово доба или под Срђом дје сијече дрва или дје их носи сложенијех у бременима у Град.
Лука: Бре, лијечник који иде тер дрва сијече и чини бремена?
Андро: Ти разумијеш то ријет да под Срђом чини брат које траве које он позна, пака их чини скупљенијех да му их носе у Град?
Џива: Није, него ово је један човјек како ни јесу дружи лијечници, који хоће да се тако забавља, фантастик и кому чуднијех уздоходи; не би нигда рекō да је оно што је. Иде обучен на један смијешан начин; кадгод хоће да каже колико да не зна ништа, не устије лијечит, него бјежи кô од куге дје год га зову на кога немоћника, нити ће да се служи врловитом паметим којом су га небеса надарили за мртвијем, ријет ћу овако, дух повратит.
Андро: Ово је ствар верàмēнте чудновита да сва велика чељад имаду коју њихову жилицу у глави, свеђ штогод бацигају са свом њиховом паметим.
Џива: У овему ти је велика жила прико свијех мождани и већа него би се могло и вјероват; зашто њему на таки начин веће пута дође за не хтјети одкрит се да ишта зна, докле год не чиниш да на силу од бата узбуде ти чедат колико му баста. Ја вас авизавам да ви нећете доћ с њим нигда на крај, нити ће вам нигда хтјет ријет да је он лијечник ако му дође његова фантазија докле год не узмете у руке по један добар штап и не чините му под батима да вам насврху сповије оно шио ће вам у почетак хтјет затајат. Овако и ми с њиме свеђер проходимо кад год имамо потребу од њега.
Андро: Капе, страшне махнитости!
Џива: Истина је, јес јака; ма освем тега видјет ћете дје чини чудеса.
Андро: Како му је име?
Џива: Име му је Петар; ма га је ласно познат: ово је један човјек који носи брке, браде црне а обучен у капоту, а одиздо џупет алити јечермица, гаће широке с ногавицам ћа до доли на димије, на глави барета, а доли за обућу папуче.
Лука: Барета, гаће на димије и папуче, то је бре који лијечник из наше Жупе али из Конавала; али до моје душе виђо сам на Цавтату баш тако обучена једнога човјека те казаше људи да је у њему врô лијечник тер их је доста оздравило изпод његове руке.
Андро: Ма је ли истина да је тако врô како нам приповиједаш?
Џива: Је ли врô? Ово је један човјек, говорим вам, који чини чудеса. Нијесу шес мјесеца дана да једна жена била је веће остављена од свијех лијечника. Свак је је држō за мртву и стала је тако што мртва мртва дјегод шес ура, и веће су справљали за укопат је, кад уто чинили су под силу доћ овему лијечнику о кому ти говорим. Кад је је видио, узео је и кануо у уста једну капљу ја веће не знам чеса, и ти исти час како јом је то кануо, скочила је, дигла се из одра и стала прошетиват по камари да не би рекла да јој је ишта било.
Лука: Чуда, до моје главе!
Андро: Ваља да ти човјек умије лијечит све што је немоћи. оро потабиле?
Џива: Ма испомените се свакако од онега што сам вас из почетка углавила од дванаес годишта, које је пало чак с врх једнога кампàњела доли на тле и растукō и главу и руке и ноге. Не добро су довели овега нашега човјека, узео га је ончас и помазō њекијем ùгвјентом што он чини, а дијете тијем часом подигō се на ноге и отрчало играт се на пловака.
Лука: Чуда, до моје главе!
Андро: Ми смо веома срећни што смо се на ову жену намјерили, и ја, што ми
Џива: То се зна.
Лука: До моје душе, ето ти баш човјека ко да си га својом руком утесō за нашега посла! Де упут да га тражимо.
Андро: Ми ти захваијивамо на пјаџеру што си нам учинила.
Џива: Ма спомените се свакако од онега што сам вас из почетка углавила како се хоће с њиме поднијет.
Лука: Е, здраво ми, пусти нас; ако није друго од потребе него му их окинут, он је наш.
Андро: Ми смо веома срећни што смо се на ову жену намјерили, и ја, што ми срце дава, уфам добро заисто.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|