Комедија VII/АТ ТРЕТИ
←АТ ДРУГИ | Комедија VII Писац: Никола Наљешковић АТ ТРЕТИ |
АТ ТРЕТИ
- Франо заутра срете Мара, тер му говори:
ФРАНО
Буон ди! цоме стаи?
МАРО
Буон ди е бон анно! 250
Пеггио цхе маи ле цосе мал ванно.
ФРАНО
Што ти је? ки т' је враг? аманцу уживаш,
којој си веће драг него ње очи дваш;
а пак вас вијерају и дукâт дају још;
ти с' Маро у рају, тужит се ти не мож'. 255
МАРО
Враг узми аманцу и још ћу ријет брже
свиех, који уфанцу у курвах тиех држе,
ФРАНО
А мисер Марино, аманца курва није.
МАРО
Да ки је враг ино? Вјеруј, Франо мење.
ФРАНО
Параш ми ти ини нег бјеше јучера, 260
како и ти свак чини тко годи се вијера.
МАРО
Не бих се ја нигдар до смрти вјерио,
да синоћ једну ствар не буду видио.
Ма се ћу вечерас за деспет ње вјерит.
ФРАНО
Кад јој тај дође глас, што т' пара, што ће рит? 265
МАРО
Што ино неголи лашње ће примат моћ
за кога ме поли говним свега синоћ.
ФРАНО
Полила, ха, цаззо?
МАРО
Полила; да што мниш?
ФРАНО
Ту ми пар ун паззо, ако ју не пустиш.
МАРО
Такај ти је свака. Још не знаш што би пак. 270
Њетко ме аранка.
ФРАНО
Тко бјеше?
МАРО
Цијеним ђак.
ФРАНО
Бјеше га ти посјећ, нека га познаш дај.
МАРО
Све ти ћу, Франо, рећ, истом ме послушај.
ФРАНО
Ах, да сам с тобом туј, ер бих му дао скочит.
МАРО
I ја сам; мит ме чуј, што ми ће послије бит. 275
Сагна ме с ње врата, туј падох тер таде
мач, капа, челата и брокијер ми паде.
Двигнух се они трат, али се не хтјех ја
њему дат туј познат, нег све тој пустих тја,
утекох једва гô у ђаку најбрже, 280
не видје ме нитко, тој ми је најдраже,
тер ти се увукох најлахше дома ја,
туј ти се обукох ко да сам с плаце тја.
ФРАНО
Алла ффе' Мароје, жо ми је, ер ми с' друг,
ер ти ћу ријет, то је величак један руг; 285
курвине десерте, путане срнрдеће,
да она теј берте чини ти и смеће!
Ино ми није жао, нег како трпиш тој.
МАРО
Ја не бих пошао за вас свијет веће к њој.
ФРАНО
Без курве ти бити не мореш, ја те знам. 290
МАРО
Ја се ћу вјерити, партита сто имам.
Перо дава мење кћер ку сам видио
када на проштење он ју је водио;
лијепа је како цвијет, с двије тисућа и триста.
ФРАНО
Богме ћу т' Маро риет, не индуђај ништа, 295
најбрже нег пођи тере се вјери том,
а курву ту ођи поповом и ђаком;
смир оца небога и матер и себе.
МАРО
А богме, ево га.
ФРАНО
Черто иште тебе.
Бон ди, Сер Гиованни!
ОТАЦ ЏИВО
Бригата Аддио. 300
Ви сте сад кумпањи, а ја сам с оцем био;
он и ја и Перо бјехомо све једно,
си пер брио веро, и вазда за једно,
њега нам бог дозва, Перо је жив и ја,
с кијем живем како два рођена прем братја; 305
још да ме хоће тај смирити у њешто,
умро бих мирно дај.
ФРАНО
Могу ли знати што?
ЏИВО
Држим те ја, Франо, како знаш, за сина;
могу т' рећ уфано, моли ве Марина
да би се вјерио; Перо му дава кћер, 310
и ото није хтио.
ФРАНО Мару
Ти с' махнит, пођ' се вјер'.
МАРО
Нећу му ја куће узет ш њом никада.
ЏИВО
Хоћ' двие тисуће и триста да т' сад да?
ФРАНО
Канкаро! тко не би тај партит ачетао?
МАРО
Узми га ти себи.
ФРАНО
Макар би ју мени дао. 315
ЏИВО
Чуј, Франо, што прави, а све тој, ер би рад
да мене задави гочула оди сад.
Пус' ми га један час, сад ће доћ опет туј.
ФРАНО
Пођите, једа вас бог смири у томуј.
ЏИВО
Марине, што такој чиниш ме жалосна? 320
Јеси ли ти син мој?
МАРО
Мајка тој сама зна.
ЏИВО
Ти спрдаш, ер си вас у вјетру, Марине;
видиш ли зачиц вас гди ми живот гине?
Злочести сину мој, хтио сам сву браду
оскубсти, гди иној није чут по граду 325
нег твоје срамоте, о кијек свак говори.
Ајмехи! дај што те зла смрт не умори!
МАРО
Пер амор ди дио, што хоћ' риет, не знам ја.
ЏИВО
Синоћка гдје с' био? гди ли су т' оружја?
Ајмех ја! Марине, нут живот погледај 330
све твоје дружине, тере твој емендај.
МАРО
Да смисли ти себе; ако се ћаће, ја
увргох у тебе, кривина није моја.
ЏИВО
Нут ме чуј, Марине, није мном руг био,
ки тобом сад чине, мајде није пер брио, 335
ни ми су оружја ни капе грабили,
ер гди сам био ја, друзи нијесу били;
ни вику у таке не пођох ја жене,
да прима пак сваке ончас иза мене;
а кад би дај жена, нег стара вјештица 340
десерта отрена, моја је врсница;
кад почне мазати они ње образ стар,
веће коле страти нег Џиво бокарар;
али ти јес боље фар вита цон qуелла,
о пиглиар ла моглие онеста е белла, 345
а мене смирити? Да ништо ино није,
зато би имо ти вјерит се најпрје.
МАРО
Хоц' да све учињу и да ја смирим вас,
не спомен' веће њу, ер сам крив како пас.
ЏИВО
Ах да си блажени, нут учин' на мој свјет. 350
ото се ожени, мирно ћеш поживјет.
МАРО
Ако се не згоди да буду за мој гријех
довести кугоди од ћуди садањијех,
ке хоће веће дваш спенђат нег донесу.
Ах, ћаћко ти не знаш садање какве су. 355
ЏИВО
Не чине тој сваке, ер ниесу, жи ми ти,
све жене једнаке; не мој те страх бити
ер добро сви знамо дјевојку ми ову,
за ку те вијерамо.
МАРО
Тој ли кћер Перову?
ЏИВО
I ти ју добро знаш, ер ју си видио 360
у Госпи брже дваш кад ју је водио.
Што се иштом цјериш? трјебује, жи ми ја,
да се за њу вјериш.
МАРО
Да гди је прћија?
ЏИВО
Хоц' Маро ино што нег да ти се сад зброји?
МАРО
Кад ти хоћ', не ништо.
ЏИВО
Збројена ти стоји. 365
Веће ти он дава нег остаје њему.
А нут гди пазмава с чијем ћу доћ к њему.
Тако здраво ја, нека га дозову,
некадјер поне тја, свршимо ствар ову.
МАРО
Учини све што хоћ', веће ме не питај. 370
ЏИВО
Да ход'мо к њему поћ', тер му ти руку дај.
ЏИВО Перу
Сер Пиеро, Аддио!
ПЕРО
О дио те салви.
МАРО
Бон ди, Сигнор мио.
ПЕРО
Анзи сте мени ви.
Што заповиједате?
ЏИВО
Знаш све што хоћу ријет.
Прћију да дате, а теби на час зет. 375
ПЕРО
Најпрво ја богу на тамуј захваљам,
а за тијем што могу захваљам друго вам;
а ваша прћија стоји у соклину,
нека ју ја сада дониет овди чину,
да ти се прибоји и да т' се измјери. 380
МАРО
Нека тако стоји, подај ју ти кћери.
ПЕРО
Веће се поузда у њу нег у мене.
ЏИВО
Љубав их охузда прије нег се ожене.
Кад хоћ, туј да стоје, ход' сврш'те најбрже.
МАРО
Ћаћко се још боји да се не разврже. 385
ЏИВО
Пођ'мо риеч истом дат, зашто ће нотар пак
отити у прегат; нека је миран свак.
МАРО
Ходимо забога нека се скапулам
да прије овога.
ПЕРО
Како је драго вам.
- Сврха третјега ата и тако сврши ово говорење.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.
|