Комедија VII/АТ ДРУГИ

Комедија VII
Писац: Никола Наљешковић
АТ ДРУГИ


   У рукописима недостаје завршетак првог (отишли су на ручак код Баре и Пере) и почетак другог чина. Радња се у другом чину наставља испред куће Марове љубавнице. Из онога што слиједи закључујемо да су на ручку у Бара и Пере жестоко оклеветали Марову љубавницу (дакако, да му је омразе), што је он све (већ овдје пред њезином кућом, на почетку другог чина) љутито поновио њеној слушкињи, која брани своју господарицу. Маро жели са слушкињом наставити разговор без присуства пријатеља Франа.


* * *


[АТ ДРУГИ]

[...]

МАРО:
Уклон' се, де гратиа, један час, чијем само
   речем јој н'јешто ја, чекај ме ти тамо.

ФРАНО:
Истом се потежи, укратко бесједи.

МАРО:
   Неборе не бјежи, туј мало посједи.

МАРО Драгни говори:
Ото сам послао по рибу тја у Груж, 190
   Радић је пошао, не би јој то чинио муж.

ДРАГНА АМАНЦИНА:
Дај ве, да забога, све опоговори,
   не има инога мужа.

МАРО:
                    Ну говори.

ДРАГНА:
Чудо је зло стала и веле зла била,
   ваздан је бљувала, тер те је молила: 195
дођи ве вечерас, а опет ако хоћ',
   поћи ћеш они час, сад ве је дуга ноћ.
Неће ти на вјеру ријеч за тој отац ријет,
   моћеш на вечеру и дома још приспјет.

МАРО:
Да за мном инијем пак може отварати. 200

ДРАГНА:
   Брже мниш, такој свак доходи како ти.
Нут гди ју небогу праву сад потвара.

МАРО:
   Хоћу ако узмогу, ма ми се не пара
зашто ће вечерас, ако се не варам,
   од дунда бит у нас, ма церто још не знам. 205
Ако бих могао икако један час,
   мајде бих дошао, истом за видјет вас.

ДРАГНА:
Рец' ако нећеш доћ зашто бих легла сад,
   јер ве је ето ноћ, затвара ве се град.
 
МАРО:
Не умијем ништа рећ кад не знам истине, 210
   дома ћу сад потећ видјети што чине.
Ако ће дундо доћ, нећу ја моћ у вас,
   тој ли не, ја ћу доћ видјет ју један час.

ДРАГНА:
Да једа ино што?

МАРО:
                             Тамо ју поздрави,
   а друго не ништо.

ДРАГНА:
                             Муче тој оправи. 215

Пође дјевојка, а Франо се ставши с Маром
 
ФРАНО:
Зађосте удуго, жит' ја, ми рец' што би.
 
МАРО:
   Жими ја, не друго нег ото хтјела би
да дођу вечерас.
 
ФРАНО:
                              Смири ју небогу.
МАРО:
   Дундо ће бит у нас, цић тога не могу.
Ото Аве Мариа.

ФРАНО:
                               Није.

МАТО:
                    Боље ја чују. 220
   Поћи ћу домом тја да ме дај не псују,
једа што. А Дио.
 
ФРАНО:

 
                    Бона нотте, Маро!
   Афé анцхе ио а цаса андарò.



Пође Маро, а остане сам ФРАНО говорећи:
Курвине бештије! Зна курва да ова
   ниједну ноћ није без десет попова. 225
Мни да му је вјерна, тврдо т' се звијер вара,
   оно је товјерна, свијем дјаком отвара,
и ино све лаже, а сад ће у ње поћ,
   нег да га не преже, на вјеру т' не ће проћ.
Сада ћу дома поћ тер се ћу страфођат, 230
   сву драгу тер ћу ноћ кон врата кон ње стат.
I ако дође он, ранкаћу најбрже,
   чинит ћу напокон да капу поврже.
 
Отиде Франо да се страфођа, а изиде Маро у капи.
 
МАРО:
Поћи ћу постати ја Међу цревјари,
   тере ћу слушати кад ура удари. 235
Ончас ћу к њојзи поћ истом ју видјети,
   опет ћу дома моћ к вечери приспјети.
Ако ми што реку, ријет им ћу да имах
   потребу ја н'јеку с кумпањи тер постах.
Ото ура удри, поћ ћу тја отити, 240
   нека се прије три могу дај вратити.
Оно јој на вратијех, пер Дио, човјека,
   све оној ер јој ријех: потреба ми је н'јека,
рекући сад ћу моћ другога дозвати.
   Афé ћу сада поћ тер га ћу познати. 245

Франо се уклони с врата, а МАРО у себи говори:
Ах да се фурфанат сад не уклањаше
   јер му ју хтијах дат засве ер мач имаше.

МАРО куцајући, аманца га полије не познавши га, а он се јави говорећи полако:
Ах курво, мене, ха говни ме с' полила
   прем ти си је... курва вазда била.

Оди га Франо позна тер на њега аранка, а Маро прид њим бјежећи укине се и паде
му с руке капа и мач и брокијер и челата. Двигнувши се, утече без свега и сврши други ат,
а почиње трети.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.