Како голуб кад се одили
од све друге драге и миле,
на камену гука и цвили,
сједећ врх ке годи спиле;
али т' бријез уззрликће 5
у каменој гди год љути,
кад не види своје птиће,
и прем горку жалос ћути;
тако, драга ма госпоје,
врх несрећних ја несрећан, 10
кад не видим лице твоје,
жељно цвилим и ноћ и дан;
а ти уживаш у разблуди
не знајући моју болес,
ни гњив, ки ме смртно труди,15
свак час кроз твој драги урес.
Јаох! несрећо худа моја,
о животу мој проклети,
дали ћ' тако без покоја
далек' драге вик живјети? 20
Ах! блажена нарав хитра,
ка сатвори птици крила,
тер се стани брже од витра
туј, гди је драга и мила;
морски вали, ни планине 25
тер не могу заприечитí
ни од сграда свих висине
драгу к драгој прилетити.
Ради чеса мене птицом
не сатвори вишњи одзгара, 30
макар црном ластовицом,
да т' се огниздим посред двора?
Ер, једина ма госпоје,
ја бих тада днев' и ноћи,
разгледајућ дике твоје, 35
славио те са свом моћи.
Мој би језик све крепости
поставио прико мире,
да гре слава тве лиепости
свуд, куд сунчан зрак допире; 40
складајући слатко у пјесни
твоје дике и тве име,
чинио бих тим, да биесни
свак за тобом по све вриме.
Али ето чес немила 45
за несрећу худу моју
прем је сасма одлучила,
да од тебе далек стоју,
тер, бисерна моја круно,
мисал ку ме срце слиди 50
језик не уми тој подпуно
изриет' око што не види.
Одлука је тој од звизда
проћ закону од љубави,
да се избрана твоја гизда 55
кроз ме пјесни не прослави.
Буди макар све противе
проћ несрећом мом животу,
ја ћу одсад докон живе
славит' рајску тву љепоту. 60
Ови живот, сву му мисал
битје моје све чемерно
на службу сам тву записал,
самој теби да је верно.
Молим урес твој љувени, 65
ако службе ме достоје,
кад годи ме успомени,
жалујући туге моје.
