Спјевалац стари број ствар ову нам поје,
да у страни пакљеној, зле душе гди стоје,
јес један јур чловик, којега вишњи суд
осуди, да има вик патити ови труд
за свој вај покоре, да ваља јеан ками
на један врх од горе својима руками,
и у својој кад боли гори га узвали,
да му се низ доли опета обали,
и туј јад његова труда се не скрати,
ну опет из нова почне га ваљати.
Тач хоће вишњи суд меу душам тим злима,
да његов вику труд покоја не има.
Што је ино душа тај, ка у злу дни траје,
нер чловик, кога вај свита све скончаје?
а ками тежки јес невоља неправа,
ка му све злу болес с чемера задава,
ки у ноћни дигнут мрак сцијенећ злед све ране
друга му сјутра пак из нова осване:
добро му још туга једна, вај, не мине,
а за њом пак друга он час га достигне,
свакому тер се мни, да вику до вика
трудније ништо ни невољна чловика.
