Јур по твом ктињу, знај, вило, нисам здрав,
Јак ин' она звир ку рани тврди лав.
Тој да т' ја тајим, бисерна крунице,
Блидо и тамно не таји ме лице
I тужне очи жестоко сузећи, 5
Прижељан уздах из срца ронећи.
Ар само уздах лик је рани љути,
Од горке стриле ку т' ми срце ћути.
Кростој се велми сам у себи стидим,
Тер пуста миста по све стране слидим, 10
А сам се чувам, тужећи све к Богу,
Јур сваке дружбе највеће сто могу.
За скрити узрок од моје бољезни,
Ка ме је спела цић трудне љувезни,
На свитло сунце и бил дан мрзећи, 15
Јак ноћне птице тамну ноћ желећи,
Ку свака жели љвена јур младос,
Јер је отајна под њом слатка радос,
Ну кад тамна ноћ принесе сан трудним
Тер их обујми покој миром блудним, 20
Све мûком буде разми славиц тер ја,
Јере цвилимо сву ноћ без покоја.
А кад с истока од зоре румен зрак
Почне свитлостју снебиват ноћни мрак,
Тад тихи славиц најтврђе усцвили 25
Тер по све стране тужан глас раздили
Цић дробних птића кеј му полак пута
С гњизда млађахтих вазме змија љута:
Туј му вас тај луг и дубје и горе
Против одасвуд тужбу к тужби створе, 30
А по мом лицу сузе сузу стижу
Тер очи често к небесом уздвижу,
Самим уздахом Богу се тужећи,
Зач ме се, вило, тач хотје одрећи?
Тер ме се толи скоро изневјери, 35
Ох ка тамна чес на те ме намјери!
Проклинем бриме и први ступај мој
Ки ме нанесе на рајски позор тој,
Прокљињем он хип најпрî кад те видих
Тер се зачудив с погледом те слидих, 40
Проклињем он стрил ки с твога погледа
Срце ми рани а нîдан лик не да,
Проклињем жељу с којом те обљубих,
Ер заман трудив сву муку изгубих.
Зач се прî тогај не створих каменом, 45
Ај ли под гором водицом студеном,
Не бих тач грозно цвилил без пристанка
Јак ноћу славиц без покојна санка.
Ни бих се скончал у жељном срдачцу
Како били сниг на горком суначцу, 50
Ни бих толико ја желил умрити,
Зач веће, вило, не бих рад живити.
Ар ни већи труд нер заман желити
I, гди нис', љубљен, да будеш љубити.
Ну се веселим и у тој сам миран, 55
Јер ти у служби одвеће бих виран.
Сама добро знаш, да по мом умињу
Још нигдар не бих против твому ктињу,
Нер ако згријеших, ар те вирно љубим,
Кростој ни право се службе да губим. 60
Не чин' да т' реку, нехарну тко служи,
Тај вину с тугом ис тужбом (с') садружи.
Сад не вим ино нер искат помоћи,
Како бих могал овуј жељу оћи,
Јер како јелин с налипом устриљен, 65
Тучем се свуди одвеће ухиљен.
