Јунак Квадратине
Паде Арап посрид равна поља
I поставља веле харачине.
Пише књигу Вугерској краљици:
„Ово ти је дробна књига моја,
Сваког дана ћеш ми пошиљати: 5
По дивојку и печена јањца
I погачу и мишину вина,
Најзада ћу љубит твоју русу главу!
Ако не ћеш (тако), пошаљи јунака
Који ће се (бити) с маном војевати, 10
Тер ћемо видити, кој ће јунак бити.“
Кад краљица књигу разумише,
Се сузице до земље ронише.
I позива својих војевода:
„Хајте симо, моје војеводе! 15
Ево књиге црног Арапина,
Ки поставља чуднога харача,
Да му дамо али јуначину,
Ки ће с њиме бојак војевати,
Али сваког дана пошиљати 20
I дивојку и печена јањца
I погачу и мишину вина!“
Тада зборе неки војеводе:
„Дат му ћемо Луку Санковића.“
На то рече вугерска краијица: 25
„А1 је Луку старост остарала
I почела младост остављати.
Али (чујем, да је) јунак бечке цесарице
По имену Иве Квадратине,
Да је прави сокол на крајини. 30
Писати ћу дробну књигу своју
Писат ћу ју бечкој цесарици,
Да је мени Иве до потрибе,
Да га шаље Вугерској краљици.
I ако га мени нећеш слати, 35
Ја ћу теби рата навестити!“
Кад царица књигу разумила
Справи својих добрих капетани,
Капитани својих генерали:
„Помоз Боже, моји генерали! 40
Што нам сада учинити ваља?
Ево вам је дробна књига момци,
Ку нам пише вугерска краљица,
Да њој Иве сада до потрибе,
Да ако га њојзи не ћу дати, 45
Да ће мени рата навестити.
Ћемо сада рата претрпити,
Али дати Ива Квадратина?“
Одговори један генерале:
„Лагље нам је Квадратина дати, 50
Нег’ с краљицом рата претрпити.
Дост је Иве боја претрпио,
I помоћом Божјом предобио."
Пише књигу бечка цесарица
Тер ју пише Иву Квадратину: 55
„Бог помого, Иве Квадратине!
Сада си ми Иве до потрибе,
Да се најдеш у Бечу билому.
Пројду редом три недиље дана,
Ни се у Прагу звона зазвонило, 60
Ни по цриквах маше говорило,
С’страха Турка, немила хајдука.“
Када Иве књигу разумио,
Се сузице до земље ронио:
„Сад ми иде за згубљење главе!“ 65
Гљеда Ива верна љубца своја:
„Што ти је то, Јиве Квадратине,
Што се плачеш, ка невоља ти је?“
„„Не питај ме, драга љуба моја,
Ево су ти драга дјеца моја, 70
Ке ће теби сиротами остат!““
Обуче се, што најлепше може,
Паше сабљу под ливе пагосе,
На се метне тридесет огњива,
I зајаше коњића из Виса. 75
I он јаше прико равна поља
I он важге до девет огњива,
Све је поље димом закурило.
Гљеда чудно бечка цесарица
I зазове својих генерали: 80
„Што је оно в оном равном пољу,
Јели оно бура запрашила,
Ал је оно магла замаглила?“
„„Не варај се, бечка цесарицел
Нит је оно магла замаглила, 85
Нит је оно бура запрашила,
Нег ти оно јунак прилетио,
Јуначина,Иве Квадратине.““
Затим мало постало је вриме
Приде Јиве к Бечу бијелому. 90
Тамо стоји до два до три дана,
Пак га шаље вугерској краљици
I ш њим шаље дробну књигу своју:
„Помоз Боже, вугерска краљице!
Ово ти је дробна књига моја, 95
Ово ти је Иве Квадратине,
Он је увијек сокол на крајини.
Ако ми га здрава не повратиш,
Ја ћу теби рата навестити.“
Тоте стоји до два до три дана, 100
Пак га шаље црному Арапу.
Приде Иве црному Арапу,
Кади Арап под шаторих бива.
Већ имаше до девет дивојак;
Једна бише брез свилнога паса, 105
Друга му је голобоса била,
Трета му је воду донашала,
Сад зазове Иве Квадратине:
„Зајди ванка, црни Арапине,
Зајди ванка спод шатора твогар 110
Да идемо на ’но равно поље,
Да видимо ки јунак остане!“
Али Арап зато ниш не хаје,
Нег говори Иву Квадратину:
„Што ти кажеш, делијо незнана? 115
Лудо мислиш изгубити главу!“
Круто се је Иве разјадио
Пак му стане шатор расикати.
Већ ни Арап ни змање не мога,
Зајде ванка спод свога шатора 120
I зајаше белу бедевију,
Па сад крену на ’но равно поље.
Ту се бију од зоре до полдне,
Кад је било около пол дана,
Грозно му је Иве беседио: 125
„Стани мало, црни Арапине,
Стани мало, побројимо ране,“
Кад су они побројили ране:
На Јиву јих двајсет и четире
А н' Арапу трејсет и четире. 130
Кад то види црни Арапине,
Зајаше ти белу бедевију,
I он бежи прико равна поља!
Јиве на то с коњем разговара:
„Помоз боре, мој коњићу сада, 135
Не ћу тебе острогом боцкати,
Нит ћу бичем на те замахати,
Нег те пласнем три пута сабљицом,
Да стигнемо црна Арапина!“
Сабљом маше и одсиче главу! 140
Од велика махца и љутине,
Сабља му се у земљу затукла.
На сабљицу набоде му главу,
Пак је носи вугерској краљици:
„Бог помого, вугерска краљице! 145
Ово ти је Арапина глава,
Али сам ја круто рањен оста,
По мени су двајсет и четире ране,
Најгора је под ливом пагосум,
Да је мени утробицу видит.“ 150
Краљица је Јиву беседила:
„Наћи ће се на свиту ликари,
Ки ће тебе млада изгојити.“
Он се гоји три недиље дана,
Док изгоје храброга јунака. 155
Тад га пошље бечкој цесарици
I с њим шаље дробну књигу своју:
„Бог помого, бечка цесарице!
Ево теби Ива Квадратина,
А за плаћу хвала теби липа, 160
На (првој) потриби и моја ти помоћ!“
’Ко ни писма доречена била,
Нека пива, који боље знаде!
Сада (на растанку десет врчи вина),
Ни квасине, (ни остине) него добра вина! 165
Из Пољанинове збирке.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
