Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/1

←Насловна

Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена прва

Шена друга→

АТ ПРВИ Шена прва

Јела, Ламбро и Франуша

 
ЈЕЛА (излази у преши плачући, а Ламбро за њом): А, а, не цијени да ћеш игда на то моје срце пригнут.
ЛАМБРО: Што то мрмошиш, безочницо? претенџаш се опријечит супроћ онему што сам ја одлучио? тот ја не имам више тебе сву облас? што би ово хтјела с твојијем разлозима који су изишли из једне шупље тикве још пуне вјетра? узет јацу владат оно што је један отац разложито за те одредио? Ко од нас двојице има дават закон један другому? Реци ми што цијениш ово: али ја али ти, лудно, може боље судит што је корисније за тебе? По муку моју, отвори очи, немој ми чинит изит, ер би могла домало видјет има ли у овезијем руками јоштера снаге. Вјеруј ми, моја чеврљоницо, да ће у тебе краће и слабије бит и да ћеш без историја узет за вјереника онега кога ти се одредило. Ма дану да чујемо што су ово твоји разлози за не узет га; јесу ли друго, ход'мо по теби, него: »ја не знам кога је умора«, и да сам имō прво питат тебе за видјет хоће ли те делектат. Ма ну ми реци, иза како сам се врло информō од његова богаства, имам ли веће што друго искат? I ови твој вјереник кад има, како има, веће од двије тисуће дуката интрате, може ли што бит у њему што те неће ончас делектат за љубит га и изнаћ га у свему лијепа и галанта? Иди, какав год је, може бит магањан, хром и све што хоћеш, вјеруј ми, да с оволико динара ја ти се хитам пјеџ да је прискладан.
ЈЕЛА: Ајмех!
ЛАМБРО: Што то хоће ријет? што је то »ајмех«? погледа' когод овезијех лијепијех »ајмех«, с којијем доходи ова овди. Е, е, ако ми чиниш узаврет, назбиљ чинит ћу ти ја кантат једно »ајмех«, ма на чудан начин. Ово ти је кориш од садањијех либера што се легају по ваздан и по сву ноћ, ово је умјет талијано и франчезо, што 'све не служи за друго него за чудно разбољет главу дјевојцицам. Ти, ти си сва замантрана и пуна спрданаца Ијувенијех, и веће ти је на памети који Цалоандро али Орландро него ишта друго. Метни на огањ сва та либра икоја штету по ваздан и људи, а неголи жене. Узми и лега' Виду како су и наше старе жене, Пут од раја, Либарце од светога Антуна, то су либра сама од којијем су у наше доба дјевојчице знале, и свака их је умјела у пет прста; то су либарца по путу од којијех у мало времена научила би прави пут од живота; и да нијеси друго легала него њих, умјела би боље слиједит оно што ја хоћу, нити би ти доходило на памет опријечит се мојијем заповиједима.
ЈЕЛА: Како, мој ћаће! ти хоћеш да се заборавим од вјере коју сам дала Џону? Ја бих имала криво кад бих ја сама по себи ишта од мени одредила; ма си ти исти његовијем пожудам моју вјеру обећō.
ЛАМБРО: Да му се обећало још и веле веће, дошо је други који с њего­вијем богаством чинио је да му се све разобећа. Џоно је веома лијеп, млад, складан и галанат, ма знај и научи да није ствари на свијету која се не има подложит богаству, за које имат све се остало оставља за шкином; динари давају најгрубшему човјеку њеку драгос која чини да га се добро хоће, а без динара све је остало једна чудна и неслана менестра. Ја вјерујем да ти Антун није драг и да га не можеш, ма ако не има квалитети за бит твој љубовник, има за бит твој муж. Ти не можеш вјероват што хоће ријет ово име од мужа и колику крепо'с има благосов од женидбе; кад се удаш, све ће друго бит; веће пута ту љубав иста женидба породи. Ма јесам ли ја махнит дават разлоге дје имам сву облас за заповидјет и наредит онако како ја хоћу? Доста веће твојијех, молим ти се! Немој да веће чујем твојијех лудости и тужба. Ови мој зет има уљестит вечерас у нас у кућу и доћ те визитат; зато помањка' у чему и немој га, ако ти баста, добро примит! Ако те видим да га нијеси причекала с добром фацом, ја ћу ... не говорим ништа наприједа.

 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.