Jarac u pameti—Sganarelle ou le Cocu imaginaire/2

←Šena prva

Jarac u pameti Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Šena druga

Šena treća→

Šena druga

Jela i Franuša

 
FRANUŠA: Kako! gospo, ukazat se toliko oštra za ne htjet ono na što bi na vjeru svaka druga otvorila ovolike oči i da znaš kako s dragijem srcom prigrlila! Govoru ti da su te vjerili, da se spraviš udat, a ti odgovaraš na sve to s suzami i s plačom; stat toliko za rijet jedno »hoću« koje je u sebi puno dragosti i veselja! Jaoh, crna, da hoće ko mene tako udat, zdravlja mi, vidjeli bi da se ne bih činila toliko molit. Ne samo da se ne bih toliko nevala za rijet »hoću«, ma bih jedva prije čekala kako ću izrijet jednijeh takijeh tisuću »hoću«. Ima razlog što nam je veće puta rекō meštar koji dohodi prigledat vašega brata i činit mu skulu, govoreći više stvari od ovega svijeta; on govori da je žena džusto kô cvijet od lovorike, da lijepo raste i stoji dokle je uz dub pritisnut, ma da ončas ide nazad kad ga od njega razlučiš. Žimoči nijesam našla istinitije stvari do ove, moja draga gospo. Bog dô svako dobro momu pokojnomu, er dokle mi je on bio živ, bila sam kô jedna jabuka da se nijesam bojala najvrlije djevojke: meso u mene bilo je bijelo i rumeno, oči vesele, a što je najveće puna mira i pokoja, a sad ti sam kô drvo osječeno. U to doba, koje je prošlo kô plam od svijeće, legla bih u najveću zimu bez ogrijat se, a obuć na me saviše haljina sramila bih se; a sada tužna tresem se ilinštaka. Nasvrhu, gospo, vjeruj meni, nije stvari kako imat muža obnoć uza se, da nije drugo nego imat ko će ti rijet »zdrava« kad ti se dođe kihnut.
JELA: Možeš li me igda svjetovat da učinim jedno izdajstvo, da ostavim Džona i da uzmem jedno onako neskladno čeljade?
FRANUŠA: I ti tvoj Džono, na vjeru, nije nego jedan čudan animō kad se ovoliko zastō i ovo džusto što se u ovoliko vremena ne vraća meni čini sumnjit da nije štogod promijenio njegove misli.
JELA: (kažući ritrat Džonov): Ah, ne smetaj moj mir s tako žalosnijem priviđanjem. Razgledaj s pomnjom ovu priliku po kojoj ne možeš sudit nego sve što je skladnosti: ona je koja prikaživa onega koji je obećō momu srcu za sveđ svoju ljubav; i ja vjerujem da nije laživa i da se neću privarit u njom po onemu što je vidim i kako je Džono ovo, koga u ovoj prilici razgledam, zaisto uzdrži za mene jedno stanovito prijateljstvo i odvraća momu plamu s istijem ognjem koje se u mojijem prsima nahodi.
FRANUŠA: Istina je da pod tom prilikom vidi se jedan skladan i dostojan ljubovnik i ti imaš razlog za ljubit ga iz svega srca.
JELA: A sad je od potrebe... Ah! drži me... (Pada joj ritrat iz ruka).
FRANUŠA: Gospo, s česa se ovo moglo dogodit?... Jaoh meni kukavici! sad će izdahnut, ajmeh! prinemogla se, tužna! Jeda koga na pomoć, jeda koga!
 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.