Ја, ки ти њекада мио бјех толикој,
како ме ти сада кти оставит овакој?
Како ти спомена при теби изгину
од добра бремена, међу нам ки мину?
Тко би мнил, хваљена ти ка си добротом,
да вјера здружена није с таком липотом?
Ти пријекор велику, знај, вјеруј, добиваш,
ка вјеру толику тач брзо забиваш.
Знаш, кад би правила ти мени врх свега:
ти с' душа ма мила од срца мојега,
љубав ми јес твоја тач драга на свити,
да без ње не бих ја вик могла живити?
знаш, кад би тве дике дијелит ме видиле
од суза дви рике као би те полиле?
Ни право, цвите мој, нити се достоја
у поље поћ бит бој пак утећ из боја.
Ну мало спомени, чим мене љубљаше,
ричи оне, ке мени честократ вељаше:
зраци сунцу згору при се ће страјати,
и дубје по мору почет се рађати;
мркла ноћ прије ће бит свијетља нег дан били,
нег ћу ја не љубит вазда твој плам мили.
Свих вила госпоје, ка си час и гизда,
приварит ласно је једнога, ки се узда,
Сад објет, ки даје вил свому љувену,
уписат триба је у воду студену.
