Хекуба/Први чин
Први призор
уредиСЈЕН ПОЛИДОРА
Из страшне теј сјени, гди је тај вјечна ноћ,
весеља гди, јаох, нî, гди плач сву има моћ,
из пакла, гди с муком не уфав милости
душе, јаох, живу том вјечноме горкости,
гди смета огњен мрак, од пакла теј стране
на слатки дошао зрак свитлости сунчане,
свитлости, ка толи мила јес умрлим
на земљи, ка доли слатка је храна свим,
дошао дух, тужна сјен мртва Полидора,
јес три дни ки убјен туј лежи крај мора,
једихни син, штапак Хекубе краљице,
разговор сâм сладак у ње све тужице,
дошао пријеку смрт да скажем свим на свит,
која ме хотје стрт млађахна прем у цвит.
Кажем се вам сада, нека сте свједок ви
од суза и јада, смрти ме и крви,
под сунцем умрлим зрцало нека јес
и вјечни наук свим прихуда моја чес.
Ткогоди милостив зачувши, море бит,
му тужбу и мој гнив хоће ми харан бит,
ставити тер буде у писма свитла тај
ме тужбе прихуде, да је мој вјечни вај,
да живе тужба мâ, да нигда, јаох, не мре,
да мојим сузама ткогоди сузе отре,
покли смрт не у вриме хотје ме узети,
да тужно ме име вик слове на свијети.
I да вам све знат јес гди смо сад: мјесто овој,
прид ким је Керонез, кићено поље тој,
перивој Трације, овди краљ зли влада,
Полинесто, ки је узмножан краљ сада;
краљује тај људи, оружна с ким је влас,
јуначтва ких свуди високи слове глас,
краљ грабећ, краљ лаком, крвник без милости
потлачи злобом том цвит моје младости.
Свједок ће вјечни бит у вријеме свакоје
мјесто ово свим на свит од крви од моје.
Овди мој крвник слип очи ће жудити,
овди све у један хип злобе ће платити;
овди ће два браца за туђ грих смрт примит,
два синка за зла оца прави ће овди умрит.
Ма покле с милости сваки од вас горки јад
и плач ме младости с сузами слиша сад,
будем вам ја казат, да ваша доброта
туј сврху буде знат мојега живота.
Отац мој велики од Троје краљ сиони,
источне стране ки у добре влада дни, -
страшив се чести зле, умрле ка тира
и љуцке ствари све напокон сатира,
и знајућ под неби да вјечно ништа нî,
тај њекад честит би сад је од свих најтужн'ји,
у мисал упаде да Троју и своје
високе теј зграде Грци кад не освоје,
од градов обступи ер свака зла пријете,
несрећа тај скупи уједно све штете, -
малахна из Троје тер мене он посла,
малахан да боје не гледам ни тај зла,
сахрањен да стоју далече од рати,
младе дни у гоју да будем трајати.
Полинеста злога у крило послан бих
а краљества свога у љепши град од свих;
желећи отац мој схранит ме у миру,
прида ме, јаох, такој невјерну на виру,
живот мој крвнику с имањем придан би,
при злату велику вјеру и чâс ки заби.
I ако ме одправи с сузама ћаћко мој,
не с мањом љубави прими ме пр'јатељ свој, -
Пријама уздање Полинес хваљаше,
прид ким већ имање нег вјера могаше.
Ја бîх син најмлађи од синов Пр'јамових,
род дражи и слађи свим ћаћком ода свих;
када ме одправи и скровно чињаше
јак ћаћко мој прави, који ме љубљаше,
величак дио блага и злата дâ мени
и камења драга, процјене кому нî,
нека крв свитла тај од краља Пријама
од друга на свит сај потребе не има,
и ако худа чес, с уредбом томе ка
згар влада од небес на земљи сва љуцка,
ктил' би се обрнут у расап од Троје
и у горк плач сврнут блаженство све своје,
синовом несрећним у тузи да је доћ
и кћерцам тужним тим гдигод и на помоћ,
Пријаму и ако би очи зла смрт покрил',
уточиште да би несрећној кући бил'.
Није сумнит, и јес то, прем је мој ћаћко мнил
од схране у мјесто да ме је поставил
непр'јатељ, од Троје ки мире рваше,
деснице гди своје простријет не могаше,
како све тога ки оружја носити
не могах ни јаки бијех с кијеме бој бити.
У наше велике потрјебе опћене
од крви кад ријеке тецијеху црвене
и наше чим војске на ногах стојаху
и ствари тројанске витешки брањаху
и огањ чим смиони не бијеше спражио
наш славни град они ки је урес свијету био,
и дочим жив бијеше Ектор, брат славни мој,
и врх свих словијеше јуначтвом разум свој,
ови ми казаше краљ крвник љубав сву
која се могаше у свому краљеству.
А ја млад вјеровах, под крилом његовим
како син мирно спах, како син живљах ш њим;
у гоју и такој у миру стојећи
провођах живот мој, му младос гојећи
весељем, љубави и добром свакијеме
како џиљ гиздави пролитја у вријеме,
ки блазни тих витар а сунце крипи тој
а роса гоји згар на земљи гди плодној.
Ну Ектор кад паде, ки бијеше круна свим,
и Троја и зграде падоше славне ш њим,
и одкли врлога Пиро син Акила
уби оца мога и свитла и мила
у крви његова тај лица оцрни
и светих богова светилишта оцкврни,
тај пр'јатељ љубав, ку каза ми химбен вас,
обрну у горку немилос у тај час.
Од ћаћка љубав тај, која ме вараше,
створи се у горк вај, ер злато љубљаше;
грло ово приклати, да сваки дух трне,
десницу не крати, тој злато да згрне.
I тако гиздави цвит моје младости
с животом растави без н'једне милости;
ктје крви мојоме од злата упити
туј жеђу којоме крвник ће словити,
и да га не море убојством тко творит,
врже ме у море, свој злотвор мнећи скрит.
Ну сиње море тој, и сјемо и тамо
носећи тијело ово, третји дан овамо
врже ме у ови крај, гди велик ни мали
од дразијех није тај да мене пожали,
врх мене косице да скубе руками,
крваво ме лице да плâче сузами,
да ми гроб приправи и на мој руси влас
да вјенчац постави цвилећи у вас глас,
да чини плачем тим свак да ме жалује,
целовом покоњим да ме пак дарује,
видив ме избјена, пун мора гди лежим
срјед жала студена, вуковом оброк злим.
I три дни јесу да ја такој лежећи
несправно овуда мучим се ходећи
свитлости на овој, ку живот зове свит,
придрагу а све тој за мајку му видит.
I она притужна три дни су ер дође
у ови крај сужна, а царство своје ође
и добра свакоја у добро јур вријеме
уживал' јес која с свијем родом својијеме.
А Грци охоли, ер веља њих сила
тој Троји одоли ка је страх свим била,
не добро још сити теј крви од наших
ком хоће почтити витезе славне њих, -
Акиле немили, жеђаје крви том,
сву војску сад сили да не иде на свој дом
при нег се омасти крви Поликсене
његов гроб и части том свој дух спомене,
говоре он такој: "О, Грци, гди 'е нам чâс?"
Указав војсци свој страшиви свој образ,
хоће га тим смирит и од ме сестрице
светилиште учинит присвитле дјевице;
а хоће и сила уредбе згара тој
да смртна, јаох, стрила срдачце мине њој.
I такој тај сужна мајка ће видјети
смрт сада притужна од своје двоје дијети,
над ким ће сузе трт, над ким ће смрт злу клет,
при реда ка хтје стрт туј младос и узет.
К мору ћу поћ опет, ер ће доћ на море
дјевојка воде узет, нека ме наћ море,
у руке да бих доћ мајке ме краљице
и приспјет да бих моћ на смрт ме сестрице.
Моребит ови дан, то ми да добра коб,
будем ја укопан с сестрицом у један гроб,
једа се тиме вај утјеши вјечни мој
и плачна душа овај туј нађе ки покој.
Ма ово старице мајке ме притужне,
њекада краљице, сад слуге и сужне,
ето гре одзгора, већ мртва нег жива,
с свијетлога шатора Агаменонова.
Мисли ју зле море, одкле умрих ер свак дан
вас рањен прије зоре кажем се њој у сан.
Изишла ото је; поћу се од ње скрит,
од сјени ер моје страшив се хоће умрит.
Тко је тврд ками тај да сузе, јаох, не тре,
у старост гди овај краљица сужна гре?
О, мајко, од тужних тужна си мајка и ти,
тужнија ода свих ке живу на свити,
да ли дође у стране гди ћеш смрт мртва зват,
нелијекње тве ране гди ће вик плач вриђат,
животом притужним у робству гди ћеш бит
зрцало тужно свим ке туже на сај свит?
Тва слава висока гди се је станила,
од свега истока краљица ка с' била?
Колику узвишену гледах те њекада,
толико снижену гледам те, јаох, сада:
блажена блажене могаше учинит;
без н'једне сад сцјене гледа те сада свит!
У робству ето сад сва ти је зла патит
у старос твоју, кад починут разлог би т';
тобом у весељу свијећаше царски двор,
сад у твом дресељу не имаш разговор.
Једа ки завиди од вишњих на мир твој
и одзгар навиди тву славу и покој,
тере се не крати да твоје весеље
и славу обрати у горко дресеље,
и како врх иних зваше се честита,
зрцало тужно свих да си сад од свита?
Други призор
уреди
ХЕКУБА
У вријеме добро тој, о верне ме слуге,
у тузи сад мојој несрећне ме друге!
Рец'те ми, што ћу ја у тугах толицих?
Ево сам тужнија од жена тужних свих.
Али ћу поднијети што није моћ утећи
и ране трпјети без лијека мучећи?
Али ћу врлу зват уредбу од небес
и плачна проклинат прихуду моју чес?
Али ћу немиле згар звизде вапити,
умрлим ке диле добро и зло на свити,
које су ставиле немило, вајмех, тач
све моћи и силе за дат ми већи плач?
На смрти завидим којијех је сатрла,
а живе навидим, ер сам ја умрла,
умрла у тугах, жива укопана,
у плачу и сузах робиња свезана.
Рец'те ми, али плач мени је ваш одговор,
да ли су туге тач тугама разговор?
Сузе се пристоје тим и све жалости
у муках ки стоје не уфав радости.
КОР
Плач плачу није лик, приславна краљице,
плачем бит неће вик мање тве тужице.
ХЕКУБА
Немојте, молим вас, краљицом зват мене;
тој име и тај чâс није за ме тужну, не!
КОР
Јак облак врх горе сунце узет крипости,
тач робство не море краљу узет свитлости.
ХЕКУБА
Болестан тко је тај да чини у тузи
горки вај да нî вај и да, јаох, не сузи?
А од срца непокој сузом се одлага,
суза и вај смртни мој храна је мâ драга.
КОР
Остави плач и вај, тужици одоли;
тужба је заман тај, вишњега згар моли,
да вишњи сахрани рођење остало
и смрти убрани које ти је остало,
ки море непокој бољезни однити
и тебе и род твој у добро схранити.
ХЕКУБА
Да помоз'те, помозите,
у тужици слатке друге,
да не падем, уздржите;
тешка старос и зле туге
уједно ме су обујмиле.
Држите ми руку, драге!
Што чекасте, данци дузи?
Није у тузи, није снаге!
Штапак ови једа у тузи
буде помоћ драга мени.
Тешко тијело већ носити,
јаох, не море тужни дух мој,
а тријеба је поспјешити,
тријеба је изит надвор тужној,
да се истужу, мало одахнем.
Ш њим ме море смртни труди,
ноћ ми брани слатки покој,
страх ми пријети зло одсвуди;
јаох, одахнут старици овој
ни дан ни ноћ није дано.
Честит, честит и причестит
кому срећа тај се згоди
да дни без зла сврши у цвит,
али да умре ком се роди,
покли за плач рађамо се.
Оче вишњи, који дила
згара видиш наша свака,
зле досеза твоја стрила,
брани добре тва моћ јака
и тва правда свуд дохита, -
ако срчба силна твоја
иште сада педепсати
зла чињења која моја,
немој за ме да прав пати,
прости, оче, крви мојој.
Устав', оче, срџбу, устави,
схрани род мој драги и мили;
доста смрти, доста крви;
на тужну се мајку смили
и чес моја овди стани.
КОР
Ја бих рекла, већ страшити
није се теби худе чести,
небо и свит ер су сити
твоје туге и болести,
а с тобом је Поликсена,
ка је штапак теби у старос
и разговор тузи твојој,
ке доброта и ке липос
уфа с тобом и достоји
бољи живот уживати.
ХЕКУБА
Ини узрок да нî мени
о Касандри сад мислити,
Полидору и Поликсени,
само мајка од њих бити,
гдје без бриге да сам тужна?
Ма сни худи и немили,
ки м' пријете, тужну мене
јесу толи пристрашили
да од страха липса, вене
ова мајка и умире.
КОР
Сповјеђ нам што је тој, ако ти трудно нî;
да ли и сан у плач твој слатки ти мир брани?
ХЕКУБА
Не бијех плачна спала сву ноћ;
тихи санак такој к дзори
дође тужни за дат помоћ,
плачне очи ме затвори
ке се ни у сан не утијешају.
Приказа се мој примили
вас израњен синак мени,
кому сјаше образ били,
гаснуо бијеше џиљ румени,
сниг му били личце бише;
и како они ки се боли
наче с плачем говорити:
"Сад под сунцем вјере доли
међу људми нî на свити, -
твој је умро Полидоро;
и ки с тобом сад говори
дух је његов и не пита
друго него правду одзгори,
ка злочинце свуд дохита".
I тој рекши так' истраја.
КОР
Ништа није добар сан тај;
ктјеј нам други сповидити.
ХЕКУБА
Пака, заспав санак већи,
дотече ми у скут млада
кошутица бијела, мнећи
да је утекла тужна тада
од медвида ки ју тири.
I ктећи ју обранити
од теј звири врле, худе,
ка режећи смрт јој прити,
скрих ју у крило, једа буде
у мом крилу њојзи схрана.
Ну би заман, ер немила
издри звир тај без милости
кошутицу мени из крила,
а у страху и жалости,
избечив се, мене остави.
Однесе ју у луг густи
и раздри ју у сто куси
крвавима тима усти,
од жалости да свак сузи
а срце се ме распада.
I чиме се ја упутих
за ит тужна ни знам камо,
видих ончас и оћутих
из липога гроба тамо
дух гди изиде силна Акила;
ки у плату свитлих дила
чињаше се да дар пита
дјевичицу личца била,
и да бијеше ке се хита
кћерца моја Поликсена.
Кростој нећу вîку пристат,
у све ино ме тужење,
згар вишњега молит и зват
худих сана да зламење
тужних од нас далек сврне.
КОР
Стави уфање у онога
ки свих брани зла свакога.
ХЕКУБА
О, ки згара свит владате
власти вјечном и крипости
и очима к нам гледате
и од правде и од милости,
погледа'те на ову тужну.
Ако молбе од невољних
прид ваше уши прит достоје,
срца ваша ако од тужних
досезају тужбе које,
чујте молбе овеј тужне.
Покли добра од свакога
свасма јесам тужна пала
и уфање, лик од тога,
смрт је сама мени остала,
сахраните синка мога,
ки остаје кући палој
сам једино уздвигнутје,
сам остаје крви царској
име, живот, сјеме и битје
и краљевства уздржање.
Ваше молбе милостиве,
вишњи, ко оцу ви сврните,
оца створца умолите
да ми и кћерца драга живе,
кћерца у тузи мој разговор.
Ноћи, ка си слатки покој
свим ки бил дан с трудом воде,
ка затвараш зле незгоде
у забитје драго у тој,
молим, како под твом сјени
све почива и све мучи,
чини да ме страх не мучи,
час починут допус' мени.
Ето, ако туге моје
гди даду ми санак видит,
да не буду мене страшит
теј приказе страшне твоје.
Доста да сам били данак
без покоја и без мира,
ако ли ми је сан с немира,
далек мојих очи санак!
Посвећена земљо мила,
мајко од сана добрих и злих,
од приказа узрок страшних
када сан спе тешка тила,
ако је истина тамним крили
да приказе кажеш свима,
ер те дио свак нас има,
чин' да је лажив сан немили
и да мало починути
допусте ми страшне сјени;
умоли се плачни мени,
час да покој срце оћути.
Све ми тужни срца дава
новијем плачем плакат да имам,
од туга се нова справа
на ме справља, којим се отимам,
а зло стиже кога тјера.
Да је Хелен гди мој близу,
ки ми отајна одкриваше,
да ми сповије зли сни ки су
ки ми одахнут, јаох, не даше
ни час покој оћутити!
Али да је мени моћи
гди Касандри кћерци драгој,
пророчанства с ком су моћи,
сповидити мој непокој
и наказни ноћних сјени!
КОР
У сан није вјеровати,
ер кад памет наша јави
коју жалос срцем пати,
у сан жалос тај се објави;
душа што бди, спећи све сни.
ХЕКУБА
Не би лажив сан мени они
ки Париша родив ја сних,
ки му у кућу огањ дони;
што сних, јави све зло видих,
видјех у прах Троју ити.
Ма одовуд видим гди гре
једну од старих мојих слуга,
како с очи сузе да тре;
бог ће дати врх свих туга
на ме горе да не паду.
Трећи призор
уреди
СЛУГА
К теби тијеком ја сам дошла,
тва служица стара њекад,
и шаторе крадом ошла
тога кому тужна, јаох, сад
служим худом мојом чести.
О, Хекуба, не носим ти
разговора слатку помоћ,
утјешила чим би плач ти,
ма т' глас носим, с мање није моћ,
вас од плача и од туге.
ХЕКУБА
Што је то? Тужна ја! Што ли ће, јаох, тој бит?
Несрјећо зла моја, докле ме ћ' прогонит?
СЛУГА
Одлучише, о краљице,
злу одлуку и немилу
грчке војске поглавице
твоју кћерцу драгу, милу
Поликсену да убију;
јаох! ње крв да пролију
на гроб вељи силна Акила,
худу жеђу да упију!
Крви душа тај немила,
та ме жеђа, та ме смагне!
ХЕКУБА
Бјење од срца, они зли страх
и ноћ и дан, мајка сужна,
ки у прсех, вајмех, имах,
сатвори се у биљ, тужна!
Зби се што, јаох, страх слућаше!
КОР
Држите ју да не падне,
помоз'те ју, о сестрице,
дух се из тила тужни краде;
створио се пепео лице,
кад несрећни ови чу глас.
ХЕКУБА
Толико ми одахнути
дајте, уздаси тужни моји,
да је од ове мени чути
што, јаох, море бити овој
што, јаох, коље мене сада.
СЛУГА
Мним, краљице, чула да си
како Акиле огњен у образ,
кад се справљат војску упази,
сва уставив дријева тај час,
врх гроба се у оружју указа
страшним гласом вапијући:
"Куд бјежите, Грци, такој,
разлог части не будући
и вридности дали мојој?
За чâс вашу а ја умрих!"
Туј ти у војсци веља смећа
удри у ричи, разложења
меу свим сташе свакчас већа,
туј разлици свјети и ктјења
чињаху се са свих страна.
На саме се уставише
дви бесједе њих одлуке;
треску и смећу уставише,
свак ста гледат свезав руке
гди ће силна војска обратит.
Бијеху једни ки вељаху
да се Акилу дâ живина;
мнози друзи не ктијаху
да дјевица тај једина,
не згријешивши, такој умре.
Агаменон од теј бијеше,
краљ љубовник кћерце твоје;
тој моребит он желијеше
цић Касандре драге своје,
љубав које толи сцијени.
А два брата, ких Атена
сазда, обједном сви тежаху,
ер ни разлог једна жена
- од Касандре рит ктијаху -
да приможе копје Акила.
На двије стране стаху који
разлог ктјења њих брањаху:
једни у помоћ кћерци твојој,
за Акила друзи стаху, -
још свак себи примагаше.
Чим изиде слаткорјеки
хитри Улисе, драги пуку,
ки у сладак начин ники
ријечми сврну у одлуку
од двије једну силну војску,
говорећи: "Разлог није
врједнијему од нас такој,
за чâс нашу пао ки је,
за угодит жени једној,
живину му сужну бранит;
ни да може доли рити,
што разлогом рећ би могао
који к мртвим буде сити:
без части је Акиле остао,
већ нехарство вриднос плаћа".
Улисе ће доћи кростој
сада, сада за из крила
издрит мајци слатки род свој
што си, мајко, одхранила
за разговор у тву старос.
Затој ходи и не крсмај,
зови помоћ вишњих одзгор,
светилишта обид' сва тај,
пођ' на свитли краљев шатор,
прида њ пади умиљена;
питај милос, плачи, моли
и на земљи и на неби,
једа ти се тко умоли,
крви кћерце тве да не би
гроб полили силна Акила.
ХЕКУБА
Тко ми ће сузе дат у туге толике
да будем, јаох, плакат не пристав све вике?
Ер сузе ке роним, јаох, нису задости
тугама мојим сим ни мојој горкости.
Ким гласом упити на худу будем чес
која се не сити на ниједну му болес?
Јесу ли немиле у срцу кому кад
туге се све збиле јак мени тужној сад,
и муке толике пате ли суђени
у паклу колике ћутим сад у мени?
Тко да ми помоћ да? Гди ли да се утечем?
Од кога, јаох, сада ку милос да стечем?
Сирота остала од синов присвитлих,
у туге све пала од добар толицих,
видјела у старос, јаох, мајка тужна ова
крв и смрт и жалост од песет синова,
и смрт злу видила ћаћка њих а мога
господина мила, краља тројанскога,
који ме остави да плачем овакој
и да се не устави до смрти зли плач мој.
Кому, јаох, да ступај немоћни обрнем?
Кому ли горки вај старица да сврнем?
Који глас, смртни глас; дође, јаох, сад к мени,
глас с кога један час живити мени нî?
Мени је умрити! I досле ли живих,
да будем видити смрт; тужна, мојих свих?
Смрт мени, за ме смрт блажена, блажена,
да ме, јаох, кт'јаше стрт у добра времена!
Ступају, ступи, мој, немоћно, ако икад,
понес' ти тијело овој у ова врата сад.
КОР
О, краљице плачна и тужна!
Би краљица, сад си сужна!
Колико би т' боље умрити
тужни сада нег живити.
ХЕКУБА
Кћерце, кћерце тужна моја,
кћерце мајке од свих туга,
с плачем иде мајка твоја,
кој у тузи, јаох, нî друга.
Изид' изид', да те виђу,
од суначца мâ свитлости,
к теби тужна мајка иђу
да т' навистим све горкости,
да т' навистим глас ки слове
врх живота твога сада,
глас ки на смрт мене зове,
тебе на крв, кћерце млада.
Четврти призор
уреди
ПОЛИКСЕНА
Мајко моја драга, мила
мајко, у тузи утјешење,
што си такој поблидила?
Што ли је тој тве цвиљење?
Изненатке што ли такој
јак птичица с гране млада
чиниш трептећ да овакој
к теби летим тужна сада?
ХЕКУБА
Вајмех, кћерце, кћерце, вајмех!
ПОЛИКСЕНА
Да ли, вајмех, поче у тој
у зламење тужно? Не ктјех
да почињеш, мајко, такој.
ХЕКУБА
Животу се, кћерце, твому
тва притужна мајка боји!
ПОЛИКСЕНА
Одкриј тугу срцу мому,
а без туге и не стоји.
Ти уздаси што ће рити?
Сва од страха тужна чезнем!
ХЕКУБА
Тужна ти си, кћерце, и ти,
тва тужнија мајка у свем.
ПОЛИКСЕНА
Што је, мајко? Кажи мени,
мајко, моја сва радости.
ХЕКУБА
Грци худи и камени,
пуни злобе и врлости,
одлучише туј немилу
злу одлуку, кћерце млада,
твојом крви да Акилу
жеђу упију мртву сада.
Жив те иска, сад те иште
мртав, кћерце, срце моје!
Хоће да посветилиште
њему учине крви од твоје.
ПОЛИКСЕНА
О, несрјећо злобна, худа,
да ли свакчас носиш такој
туге, горкос, сузе одсвуда
плачној, тужној кући нашој?
Да ли се ћеш наситити
свитле крви, суза грозних
и да такој већ цвилити,
јаох, не будеш плачних, тужних?
ХЕКУБА
Такој хоће живе бити,
кћерце, душо срца мога,
за мртвима погодити,
а на помоћ нî зват кога.
ПОЛИКСЕНА
Јаох, болесна и триш тужна
мајко од плача, мајко од туге,
мајко од свих зала сужна,
мајко, у тузи кој нî дрúге.
Ки пакљени дух немили,
срчан, пун зла и јадовит,
дође у старос да те уцвили
и чини те плачем словит,
и чини те да тва горкос
огледа је свим тужнима;
и болесна да тва старос
разговор је тужним свима?
Срце ми се све распада;
ер не могу, мајко, бити
теби у старос дрúга сада,
теби у старос послужити.
Видећи те гди остајеш,
јаох, сирота тужна толи,
без пристанка сузе гди треш,
то ме коље, то ме боли;
и видећи мајци тужној
гди из крила хоће уграбит
своје храњење, слатки род свој,
то је смрт мâ, не ком ћу умрит.
Ер смрт нî смрт, нег је сврха
од свих зала и жалости;
смрт доходи сама врха
плачу, тугам и горкости.
Како тиху кошутицу
из скута ће, мајко, узети
без милости тву дјевицу,
драгу кћерцу Грци клети.
Јаох, да ли ћеш, мајко моја,
недостојну смрт видити
твоје кћерце драге која
цић тога ће дваш умрити?
Тој ће мене тужну уморит,
не смрт прика, вајмех, сада;
смрт ће мене зла слободит,
ти ћеш остат пуна јада;
смрт ће бити лик жуђени,
у невољах ки свак пита,
тужни мени, сужни мени
од свих туга сегај свита.
Пети призор
уреди
ПРВИ САТИР
Је ли овој онај вила
славна толи и висока,
ка је сва чâс вридна била
свим краљицам од Истока,
ка планине похођаше
у толикој части и слави,
око себе а купљаше
горске виле по дубрави?
Ми сатири вођахомо
у весељу свуд гороме
лијепе танце туј прид њоме,
дијелит се од ње не ум'јахомо.
Ето сада гди видимо
величину туј од свита
гдје чес худа не дохита,
како да не процвилимо?
ДРУГИ САТИР
Ако, пјесни наше, када
разговор сте тужним биле,
све уједно сласти миле
и радости скуп'те сада
за ову тужну разговорит;
једа пјесни слатка радос
буде тугу срцу однити
овој ка је свитла младос
била круна свим на свити
а весеље нам једино.
ТРЕЋИ САТИР
Како славу свита сега
вријеме дава, вријеме крати,
како сврха јес од свега
и није долу у што уфати,
све је доли врјеменито.
ЧЕТВРТИ САТИР
Чему је тај радос, ке тко се избави,
горку му сву жалос у срце постави?
Заман је туј плакат и худу чес звати,
гди не мож' лика дат, а вријеме све крати.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|