Hekuba/Drugi čin
Prvi prizor
уреди
KOR
Evo ide Ulise, vidim ga s prešom it;
Hekuba, spravi se, nov ti će glas donit.
ULISE
Mnim da znaš, o ženo, i da si čula toj
što je odlučeno u vojsci u našoj;
ma t' budem i ja sad, da čuješ bolje, rit
i navlaš toga rad hotio sam k tebi prit.
Grčka je vojska sva danas odlučila
da umre ta kći tva na grobu Akila;
da posvetilište od nje se učini,
Akile taj ište od nas dar jedini.
Ktjeli su da sam ja do groba nje družba,
djevici svakoja da je čâs i služba,
i od posvetilišta Piro će glava bit,
vrijedna će ruka ta živinu tuj ubit.
Sad što t' se pristoji, ti dobro mož' znati,
i dobro t' ne stoji s jačijem se rvati.
I naša znaš sila koliku ima vlas:
eto je slomila trojansku oholas,
s koje si upala u tuge svakoje,
robinja ostala pokonje dni tvoje.
Mudra je razum svoj na vrijeme ukazat
i srjed zla znati toj potreba što je znat.
HEKUBA
Dođe, jaoh, zla tuga koje se bojah ja,
u srce iz kruga peči me zla zmija!
Jaoh, da li još ovoj dočekah u staros
i prodljih život moj za vidit svu žalos,
zlo vrh zla za gledat sim plačnim očima
a svrhu ne ufat nevoljam mojima?
Čemu oganj i zla smrt s Trojome za'edno
ne ktješe mene strt, neg sada neredno
čini me živiti, čini me svakoje
žalosti viditi pokonje dni moje?
U Troji, u Troji biješe mi lijepo umrit, -
tuj mi se dostoji život moj ostavit!
Jaoh, ako za žalos robinje i sužne
mogu gdi ku milos izdvorit pritužne,
dopusti, dopusti, sužni ovoj ne brani
da dvi riječi izusti, mili banu izbrani,
malu stvar tebe ja da samo uprašam,
a svitlos da tvoja odgovor dâ mi sam.
ULISE
Govori! Ne udi, ako malo i pocknim;
milos ti taj budi, ne štetim posao tim.
HEKUBA
Znaš li, kad uhoda ti dođe u Troju,
Helena kad onda i odkri var tvoju?
ULISE
Znam, i toj u zabit ne mogu staviti;
istinu i za rit, imah srjeću iziti.
HEKUBA
I znaš li, u dvor moj kada te vođaše
a s tebe krvav znoj od straha iđaše?
ULISE
Pri zlu se nahođah ne malu onada;
tko ne bi imao strah mramor bi bio tada.
HEKUBA
Prida me pade ti na zemlju i takoj
poče me moliti da t' prostim život tvoj.
ULISE
Sve je toj istina, i ja se hvalim tim:
tva milos jedina uzrok je da živim.
HEKUBA
Prostih ti život, pak poslah te domome.
ULISE
Ovoga sunca zrak naziram tobome.
HEKUBA
Što mi si govorio, Ulise, onda kad
u rukah mojih si bio, spomen' se malo sad.
ULISE
Ričmi sam najslađim kojijem sam mogao
i molbam lipim svim i himbam iskao,
za svu vlas i svu moć da bi mi zdravu izit,
da bi mi glavu moć od smrti slobodit.
HEKUBA
Pokli neć' drugo rit, odgovor i taj jes:
ne misliš haran bit meni u mu sad boles,
ne misliš pomoć dat koju ja dah tebi,
neg tebe budem zvat vrhu svih pod nebi
neharna, ki plaćaš dobro zlim i koji
za život smrt vraćaš, što t' veomi zlo stoji.
Svi koji ištete s mnoštvom se ugodit
veomi se kažete neispravni na saj svit:
prijatelj se zabude, na stranu pođe har,
od mnoštva gdi bude čâs i ki slavan dar.
Sad poznam u tuzi da nehar svit vlada,
i tužnu ki suzi milosti nî sada.
Ja ne znam ki razlog nemili hoće toj
žive mrtvim na grob da bijete ovakoj,
i krvi ljuckome da duše ištete
napajat vrućome, a mislit nećete
er gorka nemilos višnjega ne budi
na ljubav i milos, neg zlobe da sudi.
Sad moju djevicu ka vaša kletva kti
da kako krvnicu hoćete zaklati?
Nijesu li volovi za posvetilišta,
za koja ljudi svi zvirenja biju ta?
Ali ište Akile osvetu i zove
pravdu cić nemile tej smrti njegove?
Ova mâ djevica što mu je skrivila?
njemu je krvnica Helena nemila:
Helena potegnu Akila u Troju
i mnozih još stegnu, da umru u boju;
Helenu ubijte, Akile prosi toj,
ovojzi prostite djevici pravednoj.
Ako li ljepote ištete, pri vaših
liposti sve su te, nije toga u naših:
Helena dobiva sve ine liposti
i ličcem odsiva sunčanoj svitlosti.
Ne manje nego mî a i ona, mogu rit,
kriva je prid vami; pravo je nju ubit.
S razlogom velicim mnim da sam rekla ovoj,
mnim da prid svitom svim prav bi bio razlog moj.
Ma sada tva svitlos razlog je da ovoj
ukaže ku milost ka shrani život tvoj,
da molbe nje čuješ ka ti se umoli,
nje suze da otreš ka se tvojim boli,
da u me pogledaš, da poznaš po meni
kakav je život naš, kako ufat ni u što nî,
i kako čes zgara na volju sve vlada,
kako nas svit vara, svih tuga dopada.
Tko se kad veseli i zva se blažen tač,
sada se dreseli, sada ga druži plač;
urijetko i blažen tko se je njekad zvao,
od tuge poražen da pak nî proplakao.
Moljaše ti njekad u tvoj plač, - u mu zled
oto ja molim sad, dohodi svim svoj red.
Ulise, tim nemoj me molbe pogrdit,
umol' se tužni ovoj, mramoran nemoj bit;
od majke ne odiljaj sve slatko rođenje,
život mi ovi daj, ona je me življenje!
Kćerca ova sama jes razgovor medeni
u hudu moju čes, u staros štap meni,
njom mi se žalosti tužni odlagaju,
njom moje gorkosti medom se stvaraju;
od kćeri tolicih koje sam imala
sama mi je pokoj tih i družba ostala;
u zabit njome sad zle tuge stavljam ja,
ona je sad moj grad, slava i čâs sva moja.
Malahni što ovoj ja zaimah djevici,
sad harna vraća toj svoj majci starici;
ona je sad sama, ona je, pravo dim,
život moj, duša mâ i štapak kim hodim.
Umol' se čim njekad tebi se umolih,
neharan nemoj sad meni bit vrhu svih.
Kim sreća da dobit, pri svakom jur sudu,
ne imaju vrli bit vrh kojih dobudu.
Ima se misliti er svaka slava i moć
pod suncem na sviti na manje ima doć;
nitkore razuman ne ima ufati
što more uzet dan i vrijeme što krati.
Što bih ja njekada, eto sâm mož' vidit,
toj nijesam ja sada ni mogu veće bit,
blaženstva ka imah jedan mi dan uze,
osta mi sam uzdah, kim živem, i suze.
Sad na me, moj mili, pogledaj, Ulise,
na tužnu ka cvili staricu smili se.
Hotjej se vratiti na grčke šatore,
gospodi toj riti er višnji odzgore
ni pravda ljucka ta ne hoće da žene
na posvetilišta kolju se takoj, ne,
u srdžbi u krvi ke prije ne biste,
vitezi slavni vi, nu lijepo shraniste.
Zakon je stari ti vrh krvi, znate vi,
ki neće da klati budu se robovi.
Rič tvoja i tva moć, još da nî dobar svit,
prid vojskom sve će moć, što rečeš sve će bit;
čovjeka od vlasti svaki svjet ima vlas,
a ki je bez časti, nije čuven mudar glas.
KOR
Koje će srce bit kameno, vajmeh, tač,
da neće prosuzit ovaki čuvši plač?
I ki duh na sviti bez nijedne milosti
neće se boliti ovakom žalosti?
ULISE
Hekuba, nu me čuj, i nemo' boles ta
da pamet tvoju tuj i razum sad smeta;
neharna ni scijeni ki pravo bude it,
neprijatelj, a to nî ki razlog ište rit.
Ja mislim ubranit i želim život tvoj
na brijeme sahranit, kako tî shrani moj;
toliku i tvu har, čim budem živiti,
ne budem nikadar u zabit staviti.
Istinu ma za rit, robinji za jednoj
ženi sad ugodit ne hoće razlog toj
da slavu i da čâs pogrdimo onih
počtili ki su nas viteškom smrti njih,
bojnika da vridnos stavi se u zabit,
robovom a milos da bude svaka bit,
budući slomili od Troje sve vlasti
i travom činili tolik grad porasti.
I hoću da t' je znat, prvi sam nastojao,
i neću toj tajat, i Grkom svjet moj dao
da posvetilište učine ovi dan
kćerce tve ku ište Akile slavni ban,
da se čâs tomu da komu se dostoji,
er platu čâs gleda tko na čâs nastoji.
Gospostvo tuj gine, a ludos tih sudi
gdi časti ne čine vridnosti od ljudi;
a s vridnim nevridni upored gdi stoje,
pokonji toj su dni države svakoje.
Akila sve časti držimo vrh inih
dostojna, er pasti htje za čâs od nas svih.
Bila bi gruba stvar, s koga si častan ti,
da tomu malu har ukažeš po smrti,
i koji život vas svih časti, svih ljubi,
od mrtva da ončas spomena se izgubi.
Kad bismo mi takoj u zabit stavljali
tej ki su bijuć boj za grčku čâs pali,
tko bi opet pod Troju ktil doći? Tko bi bil
ki za nas u boju život bi ne štedil?
Gdi plate krvi nî, viteški je ne umrit
ma život da shrani pripravan i brz bit.
Od svita dvigni čâs i platu vridnosti,
od dobra uzrok vas dvigao si mladosti.
Ki ini biju boj bez straha nego ti
ki smrti život svoj nastoje počtiti,
ki znaju njih ime i vrijednos da će bit
u ustih sve vrime od ljudi na saj svit?
I za rit istinu, ja za ino ne trudim
neg za čâs jedinu, umriti s kom žudim,
u duga vrjemena da slove i želim
glas moga imena pod nebi među svim,
i da grob mramoran, čim svitlo sunce sja,
spovida noć i dan svim na svit što sam ja.
Slava i čâs, ka slove od svete vridnosti,
na dobro sve zove izbrane mladosti.
"Tužna sam - ti ćeš rit - prem sasma za djecom";
i druzi na saj svit bolesti bole tom.
Kolike mladosti od naših u Troji
padoše kih kosti vaša zemlja osvoji!
Nis' sama, starice, ka plačeš sinove;
mnoge udovice plakat će mužove;
mladice kolike, pod miri od Troje
drage vjerenike izgubivši svoje,
lica će grditi u grčkoj zemlji toj
i tužne cviliti vaskolik život svoj.
Razgovor u tuzi budi ti drug tužan
ki cvili i suzi, kako i ti, po vas dan.
I ako nemili budemo tebi bit
er smo odlučili tve kćerce krv prolit
i darom časnim tim da častan vitez jes
koji je Grkom svim svitla čâs i ures,
volimo zgriješiti prid vami zlobom tom
neg od nas platiti jednoga neharstvom
ki svojom vridnosti shranil je našu čâs
a svakoj mladosti od dobra ošao glas.
Ni od griha takoga stidit se budemo,
nu veomi se od toga držani čujemo;
vitezom er kad tim dobru har imamo,
od dobra uzrok svim unaprid davamo.
A vi ini barbari, er razlog ne znate,
ni časti ni hari prijateljom ne imate
ki za vas ne brane svaki trud ni glavu,
da lijepo sahrane vašu čâs i slavu,
vitešku i smrt tih stavljate u zabit,
spomena i od njih nije da će koja bit.
Meu nami ne takoj! Časnim je čâs plata,
a vridnim razum svoj vridniji je od zlata.
Tim cvita, slove tim Grecija prislavna
razlogom lipim svim, er je u svem ispravna;
ogleda vladanjem državam svim će bit,
vridnosti i znanjem vike će sve slovit;
a vašim zakoni sličan je i vaš glas,
a časna glasa nî gdi vridnos ne ima čâs.
HEKUBA
Kad milos na glas moj meni, jaoh, gluha jes,
a hoće, vajmeh, toj prihuda moja čes,
ti, kćerce, sada taj pušta' tvoj tužan glas,
jeda tvoj plačni vaj uzima koju vlas;
jakino u gori ucviljen slavic tih,
sve tužbe kad tvori, na milos steže svih.
K zemlji umiljena padši, kćerce, obhiti
Ulisu koljena! Čuvena ćeš biti,
er je i on, kćerce mâ, od sinov ćaćko blag,
i on svoj rod ima, zna koli je ćaćku drag,
jeda tva taj lipos i tva rič medena
pritegne na milos srca ova kamena.
POLIKSENA
Ulise, vidim ja, odnosiš obraz tvoj,
da se vridnos tvoja ne smili na plač moj,
da suze ognjene tve srce ne smute,
tve prsi kamene da žalos ne oćute;
er ban blag kako ti, ovaki čuvši plač,
kako da ne oćuti u srcu bridak mač?
A kriješ i ruku, ku ljubit kad bih ktil',
strašiš se milos ku da ne bih izdvoril'.
Tej misli brzo sad hoću te slobodit,
svitlos tva toga rad mirna će sada bit;
budem ti još riti ostaviv molbe sve:
spravna sam sliditi stupaje hrle tve,
spravna sam ja umrit i krvi mojom sad
Akile da je sit, Akile da je rad.
Ili t' me sad na toj uredba zgar sili
ili mi ovakoj mladi umrit omili,
hoću da pozna svit, ako sam i mlada,
er volim dobro umrit neg živit zlo sada.
Neka se bljudu ti i smrti zle boje
bez tuge na sviti ki traju dni svoje;
ja ne imam uzrok taj smrti se tej strašit,
ni marim na svit saj ovakoj živa bit.
Od krvi rođena kraljeve gospoja,
u slavi gojena, što sam sad, gdi li ja?
Kći kralja od Troje, cara istočnoga,
jaoh, plača ovo je početak od moga;
dvignuta u gizdah, od bana služena,
djevica ka se zvah u svemu blažena,
cvit moje liposti, kom slovih toliko,
za pir pun svitlosti hranjah tač visoko,
čekaje dan po dan za bit vjerenica
visoka kralja i stan moj vidit kraljica,
i da se oholi među kralji i slavi
taj ki svim odoli prid mojom ljubavi, -
eto sam sad sužna; nesrećna kraljica,
eto sam, jaoh, tužna vrhu svih divica!
Zvahu me gospođom trojanske gospoje,
kraljice časti kom diče se i goje;
među svom mladosti slovih dili izvrsnim,
a svitlom liposti zanošah oči svim;
s radosti rajskom stah u dvoru carskomu
i mlados mu gojah u dobru svakomu,
zavidit ter višnjim ne mogah u čem zgar
neg smrti, ka tužnim bila je vazda u har;
kraljica tolika eto sad robuje,
pala tač s visoka žive da tuguje.
Blažena, blažena smrt ka me će umorit,
pokli bih suđena ovako živa bit;
i uzroka inoga da ne imam smrt žudit,
cić robstva samoga već ne imam živa bit,
u robstvu er sčekat što mogu neg nečâs
i sluga komu ostat neharnu život vas
ki bi me ne scijenil i nijedne od gorkosti
koji sit ne bi bil od moje mladosti.
Tim hvala velika višnjemu ki neće
djevica tolika da robuje veće,
kći kralja slavnoga, među svim na svit saj,
Hektora svitloga dostojna sestra taj,
ni, što bi još gore, da vodi život svoj
izgubit gdi more svoje čisto djevstvo toj,
koje samo meni jes tolicih od dobar
ostalo za ures, ostalo za lip dar.
I tako sad meni, milo je umriti,
milo je tužne dni objednom svršiti.
I veće sad evo da ni čas ne imam cknit:
na desno, na lijevo spravna sam s tobom it,
i tužno tijelo ovoj, ko skonča gorki jad,
posvetilište u toj svim srcem davam sad.
Vodite, vodite, i krvi mojome
Akilu polijte svitli grob vrućome;
grem rada, voljno grem, svim spravna slidit vas,
jednome da umrem, za ne mrit na svak čas.
Smrti ovom, morebit, sine mi svitlji dan
i tamo na on svit bude mi slađi stan.
Ti, majko draga mâ, ako mir ljubiš moj,
s groznima suzama smetat me tač nemoj;
odluku lipu mu, kom obrah umriti,
u srcu sad tvomu nemoj pogrditi;
ma kćercu potukaj da slidi sî lip čas
prî neg ki gorki vaj ockvrni našu čâs.
Sužnu su gorči dni nego smrt na sviti
naučan koji nî sužanstvo trpiti;
a čovik u tuzi mramora tvrđi jes,
i trpi i suzi i kune hudu čes;
nu dobro živiti nije muka velika,
a zlim zlo sliditi ures je i dika.
KOR
Istom krv svitla taj sjemena carskoga
odkriva na svit saj plod dobra svakoga;
dobro da svak vridan sunce je svojim svim,
krune je dostojan od krune dili tim.
HEKUBA
Prem kažeš, kćerce mâ, da si krvi prave
kći kralja Prijama dostojna svim slave;
lipo je umriti, hvali svit svima toj,
kad smrti počtiti budu vas život svoj,
ma lipo nî umrit kad smrti tko ima
s tolike tuge bit pridrazim svojima.
ULISE
Početak svrši taj, djevice gizdava,
er sve mre na svit saj razmi čâs i slava.
HEKUBA
Ako duh mislite smiriti Akila,
mene, jaoh, ubijte, ja mu sam skrivila!
Ja mu sam krvnica, Parišu ja dah stril,
a ne ova djevica, Akila da bi ubil;
od mene prihude - ništo ova nî kriva -
osveta da bude: ja ne imam bit živa!
Inako smiriti Akila nećete,
s prikorom živiti i umrit budete;
moju krv prolijte, Akile prosi toj,
djevici prostite ovojzi pravednoj.
ULISE
Ne tebe staricu ni drugu od svita,
ma ovuj djevicu Akilov duh pita.
HEKUBA
Nemojte branit, daj, nemojte, molim vas,
da s kćercom majka ovaj za'edno umre ovi čas,
neka duh Akila obijeju krv pije,
taj žeđa nemila jeda se upije.
ULISE
Dosta će smrt biti od ove djevice,
nije trijeba kupiti smrt na smrt, starice.
HEKUBA
Trijeba je svakako da ja umrem s kćercome.
ULISE
Ja ne znam nikako većega nad mnome.
HEKUBA
Ni brštan neće taj uz dubak svezan bit,
kako će majka ovaj svu kćercu obhitit;
ujedno bridak mač bude nas raniti,
bude se i naš plač ujedno svršiti.
ULISE
Nećeš toj učinit, poslušna ma boljim
od tebe budeš bit mudrosti, moći svim.
HEKUBA
Ne budem iz ruku mu kćercu ja pustit!
ULISE
A moja odluka nikako bez nje it.
POLIKSENA
Majko mâ, ugodi, pusti me neka grem,
neka me već vodi, - blažena smrt kom mrem!
Ti dobro mož' znati, svitli gospodine,
ljubi li, jaoh, mati svo'e dijete ali ne;
i ti si majku imal, i ljubav drage tve
majke si, mnim, poznal, - umiješ sve, poznaš sve.
Majka je, prosti joj. Nu, majko, pusti me,
zgar višnji hoće ovoj, rvat se nije s njime;
neka se ispuni uteći što nî moć,
jur plačem silit nî od zvizda sionu moć.
Što hoć' ti na smrt it za mene slobodit?
Ti živi, ja ću umrit, ti ćeš život moj bit!
Nu, majko, jur nemoj pristavljat jad na jad;
pokonji danak moj došao je meni sad
ki me će slobodit svih tuga. Tim nemoj
nemila kćerci bit navidiv nje pokoj.
Nî toga srditi s nejakom rukom tač
koga je moliti u tuge i u plač,
neprijatelj, s kim je vlas, da ne uplete ruku
u bîlî ovi vlas za veću mu muku.
Pusti me neka grem, da gore ne vidim,
da suze već ne trem, da ličcem ne blidim;
er moja huda čes hrani me na gore,
protive sve s nebes tjere nas i more.
Za mlijeko, majko, sad, koje sisah, drago toj;
za krilo, koje njekad bi slatki moj pokoj;
za prsi, u trudu ke me su nosile,
u goju i bludu pak milo gojile;
za one celove malahni meni ke
davahu usti tve, medene i slatke;
za ljubav velju tuj, ku mi si nosila,
od kćerce molbe čuj, moja majko mila;
molbe su tej moje, da bi mi živila,
starosti i tvoje da ne bi mučila.
Kad budeš živa ti, majko draga moja,
ti ć' za me moliti višnjega, a za te ja:
ti - višnji da prosti djevici grijeh ovoj,
a tvojoj starosti da slatki da pokoj;
da višnji u svoj kril primi mu dušicu,
a tebi da bi odnil od srca tužicu.
Sad, majko draga mâ, pokonji celov taj
s groznima suzama tvojojzi kćerci daj;
prikloni toj ličce pridrago i milo,
od gorke tužice ko je potamnilo;
zagrli rukama nejacim kćercu tvu,
ku ć' mrtvu suzama polijevat krvavu,
Pokonji dođe čas ki hoće, majko mâ,
da veće tvoj obraz ne gledam očima.
Sunčana svitlosti, kom gleda vas saj svit,
veće tve liposti neću ja moć vidit;
mlados mâ i lipos pod zemlju ima it,
gdi tamnos i slipos hoće me vik družit;
već, majko, pozrit ja tve ličce neću moć, -
toj hoće čes moja, toj hoće višnja moć!
Nu tko mre pravedan, na život ide taj,
tomu će biti stan sve vike vječni raj.
Zatoj plač ustavi, a i ja, majko, grem,
ovi plač krvavi da s ličca već ne trem.
I veće odhodim, majko mâ, zbogom stoj!
HEKUBA
A ja ostah da vodim u robstvu život moj!
POLIKSENA
Budi je ovo veselje ko ufah od pira?
HEKUBA
To je svoje dreselje vječnoga nemira!
POLIKSENA
Na on svit dalek tja od tebe ja ću it.
HEKUBA
A dokle, vajmeh, ja život ću zli vodit?
POLIKSENA
Da li, jaoh, mrem sužna svitla kći Prijamova?
HEKUBA
Ja viđu, prem tužna, smrt peset sinova.
POLIKSENA
Hektoru što ću ja i starcu ćaćku rit?
HEKUBA
Rec' er sam tužnija svih žena na saj svit.
POLIKSENA
O, prsi, moj bludu, mâ hrano medena!
HEKUBA
Ah, kćerce, za hudu nesrjeću rođena!
POLIKSENA
Zbogom mi ostani, bog ti dao slatki mir!
HEKUBA
Nî mira meni, nî, grli me zli nemir.
POLIKSENA
I zbogom, sestrice, Kasandro draga mâ,
već pozrit tve lice neću ovim očima.
Brače, i ti zbogom stoj, Polidoro mili!
HEKUBA
Bog će dat i u toj da me smrt ne ucvili, -
to li me, jaoh, satrt nesreće ištu sve?
POLIKSENA
Žive, ufam, i u smrt pokrit će oči tve.
HEKUBA
Prî sam ja umrla u tugah tolicih
nego me je satrla smrt, svrha zala svih.
POLIKSENA
Vodi me već sada, Ulise, već vodi;
obraz bih, jaoh, rada pokriti čimgodi,
er me plač skončava pritužne majke me,
nje mi plač smrt dava, jaoh, nje plač kolje me.
Ne cknimo, Ulise, srdačce ovdi stav
raspada meni se, na majku mu gledav.
Svitlosti sunčana od neba ka s' ures
i svića i hrana tva lipos živim jes,
neću te već pozrit, mlađahna er ću umrit.
Draga je i mila meni tva spomena,
er mi si svitila u dobra vrjemena,
kad ne znah žalosti ni nijedne gorkosti.
Već od sad, svitlosti, neć' meni svititi,
već mojoj mladosti tamnost će drug biti,
pod zemlju ja ću it, srećnim ćeš ti svitit.
Svitlosti, milo je, čim dođem na grob taj,
gdi će tilo moje ostavit duša ovaj,
tvu lipos uživat, tve slatko ime zvat.
Drugi prizor
уредиHEKUBA
Jaoh, smrtna udava i smrtni nepokoj
čujem gdi skončava u meni život moj;
i pamet, jaoh, čujem, kriposti er već ni,
od muke svasma prem gdi lipsa u meni.
O, kćerce, kćerce mâ, da li mi, jaoh, pođe,
a smrtnim tugama u družbi majku ođe?
Ručicu, ručicu, er umrih, tvu mi da',
tvu majku staricu pomozi, jaoh, sada.
Ovako nemila, ka je uzrok tuga svih,
Helena cvilila, zrcalo da je od svih,
ke lipos umrla nemilo, vajmeh, tač
Troju je satrla i dala nam vični plač.
KOR
Tihi vitri, vitri mili,
ki činite sinje more
čestim vali da se bílî,
tiho kada puhav s gore
zemlju plodom napunjate,
brza driva i činite
da se s pticam uticaju,
ponit mene kud mislite,
kojoj strani, komu kraju,
da u robstvu mlados vodim?
Ali me ćeš u Dorika
kraja odnit tužnu onamo,
gdi Fitijo, slavna rika,
goji, tekuć sjemo i tamo,
plodna polja naređena?
Ali, srećo, zoveš mene
na otok lipi i gizdavi
gdi cte grâne posvećene
paome toli ku svit slavi
cić poroda od Latone?
gdi se lovor zelen sveti,
pod lovorom er se zgodi,
ki nad nami sada svijeti,
oko od neba da se rodi,
da se rodi svića noći?
Među čistim djevicami
da pripivam sve dni moje
mrežu, zlat vez, luk s strilami,
o, Latona, kćerce tvoje,
svete Dijane i pričiste?
Ali mi je more brodit
put Palade slavna grada,
gdi pod svitla kola vodit
budem brze konje mlada
i služeći takoj umrit?
Ali, tužna mâ mladosti,
očima t' je zagledati
Titonovîć strašne kosti,
kim oholas Jove skrati
strilom koja oganj meće?
Tužni naši svi sinovi,
tužne utrobe ke ih nosiše,
pokoli se na svit ovi
za tolika zla rodiše,
za tolike, jaoh, nevolje!
Tužni i vi, oci blazi,
kim razgovor i lip ures
bijehu vaši sinci drazi,
pokli huda srjeća vas jes
od njih s plačem odilila.
Tužna i Troja, slavni naš grad,
kad joj grčka sila odoli!
koja strah bi mnozim njekad,
sad u dimu leži doli
oborena i spražena.
Kako slavu svita sega
brijeme dava, brijeme krati,
kako svrha jes od svega
i nije doli u što ufati,
sve je doli bremenito!
Eto, vajmeh, ke njekada
u gospoctvu jesmo bile,
robinje smo tužne sada
i sad bismo promijenile
s najnesrećnijem bitje naše.
Sada nam je Troju oći
i sve naše dobro velje,
a u grčku zemlju poći,
Himenea gdi veselje
budem smrti ja prominit.
Treći prizor
уреди
VILA
Nereide mi smo vile,
sinje more ke plovemo,
toli u moru ke slovemo,
kih su u pjesneh velje sile,
o, Hekuba, prišli k tebi,
u istoku ka sloviše,
kruna vrh svih koja biše,
druga u vlasti kojoj ne bi,
da vidimo što čes huda
i što brijeme može učinit,
er vjerovat nije scinit
tolicijeh vidjet čuda.
Oto očima sad vidimo
što ne bismo vidit ktile
i što nismo gledat mnile,
er od tuge sve blidimo.
Jaoh, vidimo potlačeno
ličce, u istoku koje sjaše,
suncu koje odsijevaše,
potamnjelo i sniženo.
DRUGA VILA
Je li koja tužna pjesan,
da u pjesneh procvilimo,
grozni plač s njom da dilimo,
da 'e razgovor tužni ki dan?
Ostavimo sad vesele
naše pjesni i ljuvene,
nadpijevamo kijem serene;
pojmo pjesni sve dresele.
Kraljicom te njekad znamo
u svem dobru segaj svita,
sad u tugah svijeh gledamo.
Svud li huda čes dohita?
Ne štedi li svijetlijeh krunu?
Tko se uzda, svijete, u tebe
i blaženstva i u tvoja,
nađe s' izdan sam od sebe,
vodi život bez pokoja
a s bolesti dni dovrši.
Nitkore razuman ne ima ufati
u što more uzet dan i brijeme što krati.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|