Госпоје свих госпој, ка туге моје знаш,
кроза што поглед твој од мене све скриваш,
знај добро, тве очи кад сврнеш, к стран' их дав,
из мојих ер точи дви рике зла љубав.
Не би ли т' нигда чут, што вас свит став прави,
да с' очи прави пут од сваке љубави?
Размисли тога дил тер ми кти пак рити,
за што би сунце бил', да свиту не свити?
Разбор твој толи луд ни, да т' ни дано знат,
ко ли је груба ћуд лијепу ствар закриват.
У нидној меу нами сцјени се не броји,
један лип драг ками, скровено ки стоји.
Од блага зло би се свуд могло вик рећи,
да га рђа све гризе у тминах стојећи.
Не чин' тим, верни твој да тужно све ходи,
погледом поглед свој погледа кад годи,
и бјежат тач немој од драге љубави,
вишња чес у којој сву радос постави;
ну љубко ови свит уживај без силе,
дочим је с тобом цвит младости тве миле.
Све власти гиздаве чин' да те свуд слиде
при него сунце тве г западу отиде;
ар воће тко зрило не трга у своје дни,
ман га је пак гнило брат, кад већ вриме ни.
Времена ниједан дан не кти зло страјати,
ер се је пак за ман по створу кајати.
А ото сама ти без ниједне сад штете
мож добро познати, како нам дни лете
У липос туј твоју не уздај се никадар,
ер сврху на своју доходи свака ствар.
Све љети сунач зрак што чини да зене,
опет тој зима пак сјевером злим свене.
Ну вазда наприједа чин' с мисли да течеш,
нека пак, кад сиједа узбудеш, не речеш:
јаох, нијесам лијепа сад, а кад бих јур лијепа,
бит мудра не умих тад, него ли прем слијепа.
