Гиздаво пролитје собом се дичаше,
Разлико гди цвитје по пољих цваташе.
Јур видих блудну звир, притиху кошуту,
С ке нигда не имах мир разми рат приљуту.
Она т' је сва биља негли сниг прибили, 5
Вас урес од ģиља њојзи Бог надили.
Рекох туј сам себи: слиди њу и тирај,
Тач на свит при не би, ку створи свитли рај.
Ер ме у свем страви изврсна ње липос,
Ку слидих у слави са сву моћ и крипос. 10
Слидих ју за љубав, не јак птице сокол,
Ни како звири лав кад збија у окол.
Слидих ју цић мира, а не да јој дам смрт,
Јакино кад тира јелинка брзи хрт.
Ке ношах туј сириле, не биху с чемером, 15
Биху се ну свиле у злату с бисером,
За које није ина достојна од звири,
Разми тај једина ма младос ку тири.
Зимњу ноћ не хајах, мраза ни студени,
На снигу остајах следив се о мени. 20
А литњи дан хајах под горцим суначцем,
Тер се велми морах желећи срдачцем.
А вас тај труд примах срдачцем с веселим,
Уфање ер имах тој пријат што желим.
I ники дан зађох к зеленој дубрави, 25
Срићом ју туј нађох, гди се у пут справи.
Сам себи ја рекох: сад буди сив сокол!
Тер брзо оптекох странпути у окол.
Летих велми хрло да пута дил скратим,
Хотећи за грло туј да ју ухватим. 30
Видих јој врх врата с велицини зламењем
Гојтан чиста злата с придразим камењем.
На њем писмо сјаше од дробна бисера:
Стој далеч, праљаше, ја сам звир чесара.
Видив тој, вас страхом назада успрегнух, 35
Тер с тужним уздахом тој ктиње устегнух.
А веће не видих туј тиху кошуту
Тач с трудом ку слидих по разликом путу.
Ох, чудо јер бих жив, не можем изрећи,
Колико болижљив туј остах цвилећи, 40
Ар туј се очито све сасвим разлучих,
I пето јур лито што трудих и мучих.
