Филиде
Писац: Антун Сасин
ДРУГИ АТ


ДРУГИ АТ

[Шена прва]

Станац говори:

* * *


Прида мном тко је овој? Што је ови скуп овди?
      Радовац је овој. Што домом не ходи?
Бивши јур мркла ноћ, а сунце свијетли зрак
      сакрива своју моћ, примио се ноћни мрак,
има им вук заклат штогоди од стада 185
      тере им чини стат на паши до сада.
Али би могло бит да се овце куд зађу
      тер не умију домом ит докле их не нађу.
А то је и разлог и тој се достоји.
      Помози нам[1] вишńи Бог, што се туј сад стоји? 190
Што веће чекате?
Стриц
              Ово зло најгоре.
Здрав, Станче, драг брате.
Стан(ац)
              Што вам је, неборе?
Рад(овац)[2]
Веће нег невоļа, мој Станче, тој тако
      у младијех својевоļа, живе се опако.
Добро знаш Ļубмира од овијех дубрава, 195
      ода свијех пастира кî ’е чâс и слава
и кî ’е вȁс урес ода свих вазда бил,
     ȍво се смамил јес цјећ горске лијепе вил
тер неће домом ит, неголи нам прави
      да ће обит вȁс сај свит ради ńе љубави. 200

Овди Станац Љубмиру говори:

Стан(ац)
Ход’ такој. У зао час у гори замирил,
      Љубмиру, лијеп образ од горске њеке вил.
Вод’те га домоме. I ја ћу, Љубе мој,
      на твој стан с тобоме.
Љуб(мир)
            Помага’! Што се овој
од мене сад чини?! Вај, је ли кî пастир 205
      у овој планини? Погину ваш Љубмир!
Стриц
Стој! Нећеш погинут. Радоје, приони,
      води га дома пут. Туј сузе не рони,
ни плачи, ни цвили, молим те, Бога рад,
      Љубмире мој мили. Вод’те га дома сад. 210

Овди Љубмира воде дома, а говори [Станац]:


[Шена друга]

* * *


 

Станац

Ја не вим која бијес, која ли смама сад
      у младе удрил јес, рец’те ми, Бога рад.
За живот не хају, ни за чâс, дим управ,
      неголи дни трају слиједећи туј ļубав,
најлише кадгоди кад им се призри бил, 215
      лип образ при води гиздаве које вил,
али кâ наказан, кû гора затвори,
      тер јави и у сан туку се по гори,
туку се иштући час и хип лијепу вил,
      дан и ноћ трајући, творећи грозни цвил. 220
Оставе своје стадо пусто у дубрави
      да старо и младо на воļу вук дави;
бабу забораве, и чеļад, и стрица
      тер стадо оставе да је од сто овчица;
оставе виноград, и ńиве, и врта, 225
      тер од ńих сваки сад по гори све трта.
Хоћу да је истина Ļубмир да је замјерил
      од горńих планина гиздаву коју вил
при води студени, кâ се ńим наруга,
      у гори зелени не хтив га за друга. 230
Што ће он од теј вил, што за ńом већ хука
      кâ је бржа негли стрил пуштена из лука?
Не зна ли ер виле садаńа вримена
      прилијепе и миле срца су камена?
С пастири опћаху у моје младе дни 235
      и танце вођаху при води студени,
при бистру студенцу, по цвитју, по трави,
      од руже у вијенцу ńих урес гиздави,
тер тако дни своје трајући, дим управ,
      теј славне госпоје с пастири не пристав, 240
а сада свака ńих крије се лијепа вил
      и бјежи на поспих, а не вим чеса дил.
Тот ńима: нека их. На мој стан ја ћу поћ
      сад брзо на поспих прије нег је мркла ноћ.
Ер виле тко тјера и слиједи по гори, 245
      не има тај мира негли га плач мори.
Ну, ево Јелаче! Помага’ Бог, Јеле!


[Шена трећа]

* * *


 

Јел(ача)

Здрав, брате мој Станче! Леле мени, леле!
      Јаох мени, вазда јаох!

Ста(нац)

      Устав се, не цвили.

Јел(ача)

Од јада погибох, Станче, брате мили. 250

Стан(ац)

Што ти ’е, неборе, што плачеш сад такој?

Јел(ача)

Ȍво зло тер горе, драг брате, Станче мој!
      Љубмир је замјерил планинку њеку вил
тер се помамил, помага’ Бога дил!

Стан(ац)

Тер брже тогај рад, мâ Јеле, ноћно греш 255
      овезијем путим сад? Реци ми, куд идеш?

Јел(ача)

К њекој пријатеļици. Све, Станче, хоћеш знат.

Стан(ац)

Тој ли к виленици? Она га ће извидат?
      Тако ми здраво бит и синци ми здрави,
батом да га је пробит,10 ја од те ļубави 260
      скоро бих га оздравил, несвијесна Љубмира,
планинске11 да теј вил по гори не тира.


Референце

  1. Б: вам
  2. У рукопису скраћено: Рад., што је Будмани разријешио као Радоје, но логичније је да Станцу одговара Радовац, понајприје зато јер се на почетку призора управо њих двојица поздрављају, а и зато што је примјереније да старији човјек говори о »младијех својевољи«; Радоје је Љубмиров пријатељ, дакле вршњак. Радоје је иначе присутан у призору – што се види из једне Радовчеве реплике – но ништа не говори.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.