Еро вила плачући над Леандром мртвијем

Еро вила плачући над Леандром мртвијем
Писац: Џоре Палмотић



* * *


ЕРО ВИЛА ПЛАЧУЋИ НАД
 ЛЕАНДРОМ МРТВИЈЕМ
  
    Јаох што видим тужној мени,
тко оно бјежи покрај мора,
а прид прагом мога двора
на пржини наг студени?

Што ће вајмех ово бити? 5
Круто од страха сва протрнух,
нетом к њему поглед сврхнух
јаох несрећна сад ћу умрити.

Једа си ти мој покоју, 10
мâ радости, мâ љубави,
да тко с тобом јаох растави
јадовиту љуби твоју?
       '
Јаох, Леандро, видим, видим
ред мê смрти прид очима, 15
и још јој се срце отима,
и јоштер те ја не слидим.

Што се срце ме камено
не распаде, јаох, на двоје,
све љувено благо твоје 20
смртно гледав потлачено.

Што чекате тужне очи,
гди су ваше грозне сузе,
ето пријека смрт вам узе
све што радос вашу узрочи.

Јаох ка, душо, чес немила, 25
ка небеска срџба худа,
ка ли уредба, ка ли осуда
проћ мени се разгњевила?

Једа море валовито 30
мому добру, јаох, завиди,
тер пловећи кад те види
проћ теб' уста прем срдито.

Али брже смионо одвеће
брзајући к' твојој љуби, 35
ти ш' њом за'едно себе изгуби,
и би узрок све несреће.

Јур није веће живјет мени,
покли изгуби младос моја,
сваколика добра своја, 40
вас разговор свој љувени.

Лице у кому цаптијаше
све разлико рајско цвијетје,
у ком вјечно примаљетје
врх нарави људске сјаше,

Порушено бљеди саде, 45
'ер га прјека смрт потлача,
и остаје како драча,
с кê ружице цвијет опаде.

Очи, мојој кê младости 50
зору и био дан вођаху,
кê сунашце надсјеваху,
очи вишње зрак свјетлости.

Сад смртнога пуне мрака
помрчале виђу од свуде, 55
тако тмасто сунце буде
кад га прикрије сила облака.

Виђу уста, јаох, румена
слатки и драги стан љубави,
кијем се младос моја слави 60
ублиједила сва студена.

Виђу руке, кê грлити
мој врат бијели нијесу вику
утруђене, кроз смрт прику
вјечних труди обујмити.

Ну што цвилиш већ замани 65
тужна Еро, скрати, скрати
болес нијет'га већ крзмати,
сама 'е смрт лијек твојој рани.

Прими, прими добро моје
напокоње уздахе ове, 70
напокоње сеј целове
од жалосне верне твоје.

С'кôм честократ у разблуди
вријеме трајат теби омили,
а сад те су обујмили 75
вјечни смртни тешки труди.

Не завиђах ја њекада
најчеститијем у њих срећи,
а у овој, јаох, несрећи
смрт завидим мртвијем сада. 80

Али се и она, јаох, оглуша
на јадовни мој цвил љути,
нека болес коју ћути
тужно срце диље куша.

Ах, да могу драгом мому 85
душом душу повратити,
и за оживјет њега умрити
честита бих била у тому.

Ну покли ми није тој моћи,
засве да би право било, 90
тве грлећи мртво тило,
за тобом ћу, браче, доћи.


Напомена

  • Палмотићев текст, који до сада није штанипан, објављујемо према Алтестијевом препису, похрањеном у Архиву ЈАЗУ, под сигнатуром лб 3. Препис Ђуре Ферића, који се налази у Малој Браћи у Дубровнику, под сигнатуром 446, не показује знатнија одступања од Алтесијевог. Трећи препис Палмотићевог дела, који нисмо били у прилици да видимо, налази се у Националној библиотеци у Бечу, под сигнатуром Сер. н. 4486.

Извор

Светлана Стипчевић: Дубровачке студије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр. 237-243.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Палмотић, умро 1675, пре 349 година.