Пјевање XVIII
Разбиен паша у Новому
Ко се од страха веће освиести,
У чемерном срцу свому
Изнагјесе пун болести.
Цјећ срамотне згоде толи
Зла срџба га тако трује
Да у начин прем охоли
Земљу плеше, небо псује;
I немиран с љуте штете,
Ер изгуби војску своју,
Страховите приети освете
За вас стрти свиет у боју.
Пукнут хоће, ер га овако
Истјераше дубровчани,
Супроћ којием сасма опако
Смртне у срцу мисли храни.
Тер у гњеву љуте змије
Извиа се и уздише,
Свегј мислећи да их прије
Немилосно сатарише.
Пачек смртне трпи труде
I мре худој у поклепи,
Докли изврши све пожуде
I свиех заедно искориепи.
Циени и држи веће очито 7
Да су криви цару остали,
Како да су вухвовито
Шпањском краљу град придали ;
I да зато он посло је 8
У онакој врлој сили
Витезове бојне своје
Који га су тач разбили.
Ова мис6 немилосна 9
Огњено га тако пржи.
Мира у себи да не позна
Докли одлуке^не изврши.
Тием најбрw, на све стране 10
Шије улаке и гласнике
Нека зову све војштане
Витезове и коњике ;
Нека теку без обзира 11
Да се силна војска створи,
Да Конавли прие сатира
А Дубровник да разори;
Да се буде осветити 12
Прем с великом немилости
Кад га буде освојити
Таком силом и јакости.
Још и цару отманскому 13
Пише од боја све узроке,
I на листу крвавому
Новске смрти све жестоке.
Ер начином тезием циени 14
Раздражити силна цара,
Да кроз гњевни плам огњени
Вас Дубровник спржи и схара.
У толико с гњева свога 15
Да се мање смете и мучи,
Поклисара сред Новога
Погубити смртно одлучи.
Тер најбрже доведе га 16
Из тамнице ту по сили
Да немило посјече га
Худи крвник и немили.
Хтећи својиех да кривине 17
Смрти својом он заплати
Кад с немиле ту врлине
Живот му узме и прикрати.
Ну прие нег' ли худо тако 18
Учини га уморити,
Да и риечима буде опако
Срцу чемер одложити;
Заповидје на све очи 19
Да га с прва ту доведу,
Нека гњевној у жесточи
У отровном га пеца једу. _-
д ГИбивши га упазио ™ 20је госпоцки он игјаше,
I гдје ни'е се пристрашио
Засве смрти да га страше ;
Сред чемера хтје пукнути, 21
I уздисуч с гњева прика
Како један змај приљути
Плану и страшно ту завика:
Не мислиш ли, невјернице, 22
Да ти живљет веће није,
Тер те охоласт још потиче
Да тва мисо веле смјје?
Не можеш ми веће риети 23
Да град царев ниесте издали,
Покли сте се без памети
Шпањском краљу ви придали;
Цјећа чеса он посло је 24
Да вам помоћ дати буду
Витезове бојне своје
Кл сметоше му пожуду.
I зато сте смјели овако 25
Силно оприет се мојој сили
Ере сте се били опако
С њих оружјем садружили.
Али неће ово проћи 26
Ко несвиесно ви циените,
Ер ћу скупит све мж моћи
I све власти страховите;
Тер вас имам истјерати 27
Из невиерна тако града
I свиех сатрт и сплесати
Сред смртнога љута јада ;
Ђа ћу чинит име ваше 28
Да се смакнут буде с свита,
I за чудо да се каже
Ваша туга вјековита.
У толико с твојом крви 29
I погубом исте главе
Ти ћеш овди платит први
Ваше издаје све неправе;
Нека буду на твој смрти 80
I остали сви научити,
Како их ћу љуто стрти
I немило потлачити. —
На ове риечи немилосне, 31
К6 у силној рогобори
Љут и срдит паша од Босне
Страховито изговори;
Поклисар се с гњева плаха 32
Живием огњем вас разгара,
Тер храбрено и без страха
Овако му одговара :
Ко неисходи свиетла од рода 33
Ни зна племе гласовито,
Ти не позна што 'е слобода
I госпоцтво причестито.
Ну слободан рогјен ко је 34
Прие ће стократ хтјет умриети,
Нег' слободно биће своје
Изгубити за живљети.
Ми ни краљу, ни никому 35
Град не дамо наш у вике,
А ни цару отманскому
Да уграби наше дике.
Харачем смо ми погодни, 36
Нећемо му ино дати,
Нег' ли ћемо град слободни
Како и досле, свегј владати.
Госпоцтво ово с неба знамо ; 37
Небу ћему харни бити,
Ер по небу заисто уфамо
I наприеда господити.
Од свакога мирујемо, 38
Бивши у миру наше среће ;
Ну са свацием војујемо
Ко с нами цпет мира неће.
Тием ниесмо ти ништа криви 39
Ако смо се твојој сили
Свием храбрени не страшиви
У јунаштву оприећили.
На обрану нарав учи ; 40
А и мрав од свиех мањи ки је
За свој живот труди и мучи
I од смрти се бранит смије.
Што ми приетиш да ноћ' мене 41
Овди уморит^без разлога;
Нећеш жеље мж храбрене
Тием припасти с гњева твога.
Славан ја ћу погинути 42
Ер праведна смрт ме хара,
А срамоту ти ћеш чути
Ер си убио поклисара ;
Ки да 'е послан још у пако, 48
Краљ паљени са свом власти
Чинио би му добро свако,
Ко је закон, с многом части.
Викну паша: биежи отоле, 44
Безочниче свием немили, •
За бесједе твоје охоле
Гриех платит ћеш смртној сили.
Нећеш таштом риечи твојом 41
Приварити мж одлуке,
Да с велицием непокојом
Сад не примиш смртне муке.
На теби ћу истјерати 46
Свеколике мж чемере,
Нека узбуде свак познати
Докле сила ма се стере ;
I да није смрти прике 47
Која може задовољно
Таке уморит невјернике
Ки вухвују та6 свевољно.
Водите га брзо веће, 48
0 чауши виерни моји,
Тере смрти сред мрсеће
Убијте га, ко достоји.
Нека очито види и позна 49
1 научи на све згоде
Ко је срџба немилосна
У КОотмоавноскреечес,венагроисппиошдее.— 50
Зли чауши љуту у једу,
Тер га силно ухитише
Да га на смрт веће одведу.
Али Мухла тада скочи, 51
Тер приступи хрло к паши,
Да чемерне од жесточи
Несвиесни му јад утажи.
I бивши му изцеливо 52
Свионе скуте снижно дости,
I веома га љубежљиво
Изгрлио у милости ;
Казати му свиесно узе 53
Да закона ни 'е на Свити
Кл допушта да могу се
Поклисари погубити;
I да зато ствар неправу 54
Цаушим је наредио
Поклисару узет главу
Ки ни 'е ништа сакривио.
Рече, Цару честитому 55
Да то бит ће неугодно
Кл не брани к царству свому
Да доходи свак слободно;
I да ниедне без користи 56
У љутому непокоју
Ласно и паши може изити
С тега изгубит главу своју.
382 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Рече, и рече множ јоштера 57
Прид њим риечи и разлога
Да гњевнога од чемера
Сред срца га смири свога.
Тием он ко се свидје у себи 58
I позна се у тој сили,
Заповидје да већ не би
Поклисара погубили ;
Нег' опета да га буду 59
У Диздара хрло одвести,
У тамници нека у труду
Живе љутој у болести.
А у мјесто њега учини 60
Конављани њеколико
Да на колац у вриини
Набит буду љуто и пвико.
Тер се утажи љуто тако 61
Немилостан прем од више,
Докли скупи војску опако
Да Дубровник сатарише;
Не могући починути 62
Од смртнога ту чемера
Докле на њем гњев приљути
У освети не истјера.
Али у граду Дубровнику 63
Ко се чуше ове згоде
У немиру прем велику
Свак се изнагје од господе.
Тер сви узеше размишљати 64
Како ће се наприед моћи
У оружју ту владати
За на сврху ирећну доћи.
Засве радост да казаху 65
Ер су с пашом у добити,
Опета се сви страшаху
Да не буду изгубити.
Још најлише гдје се знаше 66
Како срдит и немио
Он опета војску зваше
Коју биеше распустио.
Тием нека се за времена 67
Супроћ турцим справа учини,
Да њих сила несмиљена
Устегне се у врлини;
Хрло у помоћ посилају 68
У Конавле нове чете
Да се боље сачувају
Од несреће сваке клете.
I племићим храбренима 69
Листе у многој пиша хвали
Ер су с својием јунацима
Турцима се одрвали.
Још наредбе над све ине 70
Давају им та господа,
Да велике помње учине
За знат помоћ ко им пода;
С кж ли стране с њима догје 71
Војевода племенити,
Гдје ли опета с војском погје
I не да се ни видити.
Ер ствар ову држе и циене 72
Да ни' е заисто без чудеса,
I да су у њој покривене
Отајности од небеса.
Али овако чим их стара 73
Тешка брига од зле згоде,
Ето од новиех поклисара
Књигоноше два доходе.
Један давно послан бјеше, 74
Ну, бивши се поболио,
Ко на селиех болан леже
С првием листи бјеше уцкнио.
У путу га други стиже 75
Тер заједно тако оба
У Дубровник дохрлише
У истој дружби исто у доба.
Прве листе ту у виећу 76
Ончас тада отворају,
У којеме свиетлу срећу
С добрием згодам угледају;
Цар како је у радости 77
Благ примио поклисаре
Чинећи им све милости
Обичаји врху старе;
I како је у милини 78
Бесједио многој с њима,
Што не опћи и не учини
Поклисарим краљевскима.
Друзи листи уздржаху 79
Ко се опета злато искаше.
I у гњеву како плаху
Дубровнику цар приећаше ;
Тер циећ тега бјеше и нове 80
Поклисаре затворио,
I невоље и јадове
Велике им учинио.
Сврха бјеше, да на врата 81
Најберже се послат буду
Триста вреча сребра и злата
За погодит цару буду;
Ер инако војска врла 82
Страховитом охоласти
Доћ имаше брза и хрла
Да град узме са свом власти.
Ови гласи љути од више 83
У несрећи таке згоде
Горкием јадом узмножише
Бриге и смеће те господе ;
Видећ они да од свуди 84
У великој немилости
Приправља им удес худи
Многе ваје и жалости;
I честито мило уфање 85
Ке су од цара изгледали
Да им дошло јест на мање
Приварени тер су остали.
Тием знајући, да не могу
Оприети се такој сили,
Још супроћ њим војску многу
Гдје ће учинит цар немили;
Нека одовле добрием свјети 87
На невољу тешку ову
I смиресе у памети
Старца Павла с Даксе зову.
Он у духу бјеше свому 88
Молио се тезиех дана
Славном краљу великому
Од небескиех вишњех страна,
С -Дубровника да одврати 89
Бич од турске охоласти
I буде га сачувати
Примогућом својом власти.
Јер неизмиерниех сред чудеса 90
Развидио бјеше веће
Отајнога од удеса
Свеколике чести и среће;
Власи свети помно и мило 91
Учини му да разгледа
Све што се је догодило
I бит има унаприеда.
Тием у виеће како догје 92
Да господу мудро освиести,
Казати им ончас погје
Отајности вишње чести;
I бивши Бе мило и драго 93
Свием из прва поклонио,
Усти отвори слатко и благо
Тер је овако говорио:
Вишњи с вами буди у вике, 94
0 господо племенита,
1 кроз рајске славе и дике
Ресио вас по сва лита ;
Ваша круна да слободна 95
Свегј на свиету буде сјати
I покоја сред угодна
Господећи краљевати ;
Да сте сунце свиех крепости, 96
Да сте зрака неумрлога,
Да сте слава свиетла доста
Од језика словинскога.
А. уфати то можете 97
У небеској покли страни
У могућству власти свете
Власи свети свегј вас брани.
Он се веоми много брине 98
Ер вас љнби драго од веће
Тер вам рајске из висине
Причестите диели среће.
I засве вас удес худи • 99
Горко смета и скончава,
Он витешки за вас труди
I добро вам свако дава.
Што циеаите, ко је био 100
Они славни војевода
С војском пашу кл 'е разбио
I вашиема помоћ пода?
Власи свети био је оно 101
С војском светиех мученика
С кием војева тач смионо
Под приликом од коњика;
С кием хотје вам харан бити 102
Ер њихове славне власти
Ви дворите на сем свити
С многом Цјеном с многом части.
Ну не само да је онако 103
Обранио војске ваше,
Нег' у дјело јоштер свако
Хоће љубав да вам каже.
Тием вишњега згара умоли 104
За све ваше зле несреће
Да вас наприед цар охоли
Не узбуде сметат веће ;
I од Босне паша худи, 105
Који справља многе силе,
Да вам ништа не науди
Кроз освете све немиле.
Али оваке да милости 106
Стећ достојни да будете,
Потребно је снижно дости
Да се к вишњем утечете;
I да прво учините 107
Из Јакина доћ' да буду
Ваше дјеве племените
Нека онамо ниесу у труду.
Оне желе доћи к вами 108
У родјене миле мјести
I тугјем се у странами
Скончавају у болести.
Вишњега су вјеренице, 109
Тием угодно није њему
Да сузами перу лице
I да уздишу у злу тему.
Молитве су њих чувене, 110
С њих дошашћем доћ' имају
К вами среће све блажене
Ке се с неба порагјају.
Тием овацием драгием дили 111
Испуните вишње воље
Ако ћете бит весели
I наприеда без невоље.
А у толико справни стој те 112
С вашием бојнием јунацима
I рват се с њим настојте
Неприатељим супроћ свима.
Ер без труда умрлога 113
Ниедно добро изит неће
Засве из раја честитога
Згар да вишњи диели среће.
Старац Паво благ и мио 114
Бјеше веће у радости
Ти разговор довршио
Од небеске отајности;
Тер господу свуколику 115
Самирио бјеше у свиести
Да уфају милу дику
У честитој такој чести.
Још најлише гдје чујаху 116
Нечувена вик чудеса,
Да с турцима војеваху
Рад њих свети згар с небеса.
Ствар ка им се управ не да 117
Да се могу ижчудити
Нег' колико то сповиеда
Вриедни старац и честити ;
Вриедни старац, кога мила 118
Знају вишњем небесима
Чим с покурниех својиех дила
Сваку милост одзгар прима.
Тием нека му пуни уфања 119
На те слатке разговоре
I на срећна обећања
С правом хари одговоре;
Све што могу веће части 120
Сви му драго учиуише
I на труду са свом власти
Срчано му захвалише;
Молећи га у спомени 121
I наприеда да их држи
Нека удес несмиљени
У злоби се својој скрши.
Те да вјечниех до времена 122
ТЈздержи их у радости
Чес весела и блажена
Са свом правом честитости;
Рекоше му : знамо теби 123
Рај блажени да се отвора
I да вишњи згара с неби
Не крати ти разговора;
Знамо да си твом добротом 124
Милом Богу драг и мио
I поштением да животом
Веома му си угодио.
Тием уфамо да ће чути 125
Тве уздахе љубежљиве,
I да ће се хтјет ганути
На тве жеље милостиве;
Тер у свакој да пригоди 126
Помоћ нам ће дати своју
Да госпоцкој у слободи
Свегј живемо у покоју.
Бог је велик и од чудеса 127
Његова је јака слава,
Тер ни'е добра врх небеса
Светием својием кж не дава.
На ове риечи мило и благо 128
Добри Паво одговори,
Да ће срцем веоми драго
Вишњему се молит згара,
Да им буде допустити 129
Обилности свеколике
Да су срећни на сем свити
I свегј миле пуни дике.
Ну да и они умиљено 130
Дјелим буду настојати
Да им буде допуштено
Што пожуде с неба имати;
I да у многој држе циени 131
Бранитеља Власи света,
Ер је он витес њих храбрени
Супроћ сили свега свиета;
А и остале свете моћи 132
Кием их вишњи срећно уреси
Нека им су од помоћи
У Ссвиоевхиезмгордиеачхи знгаадрвоср ниедбееси. — 133
С многом дворбом и љубави,
Тер на Даксу веће отиде
А у виећу њих остави;
Развидјети нека буду 134
Све потребе тешке своје,
Да самире сву: пожуду
Кроз честите свием покоје.
Гдје они сами како осташе 135
Ончас својием мудрим свиети
Разбирати помно сташе
Што им рече старац свети.
Тер знајући да у Богу 136
Све се среће изнаходе
I да у њему самом могу
Вазда изнаћ се добре згоде;
390 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Са свием срцем и животом 137
К небесим' се утекоше
Да их вишњи свом добротом
У невољах свием поможе.
Тием најпрво одредише 138
У дан прве светковине
Са свием пуком снижне од више
Да се вишњем молбе чине;
I да брашно божанствено 139
Отвори се врху отара,
Да свак може умиљено
Рајску милост просит згара.
За тием нека дјеве миле 140
Буду у жеље све привести
Да не уздишу и не цвиле
У тугјему веће мјести ;
Одреди ше Рафовића 141
Да узбуде у Рим поћи,
Мудра и вриедна свием племића.
Многе свиести, многе моћи:
Кл племеном свиетле крви, 142
Частан дјелим, славан родом,
У владању бјеше први
Медју осталом свом господом.
У Шпањскога за тием краља 143
I у господе све честите
Који својиех од земаља
Власти имају особите,
Још избиру да шију уреда 144
Веће изврсниех редовника,
Киех се име приповиеда
Вриедно и пуно свакиех дика.
Наредише помно њима 145
Да у свиех киигод милост просе
Супроћ турцим немилима
Ки свом силом свиет заносе.
А уфају сви весело 146
Да то бранит они неће,
Бивши им се срце смело
Циећ њихове зле несреће.
Још од прије давно бјеху 147
Писали им та господа,
Иштућ помоћ и утјеху
На вај плачни својиех згода;
I бјеху им отписали 148
За љубав им указати,
Сваки веома да их жали
I да им ће помоћ дати.
Тием да така обећања 149
Буду у створу сад видјети,
Шију драгога пуни улања
Редовнике те по свиети.
Али бивши веће у виећу 150
Наредбе се довршиле.
С киех чекаху добру срећу
I честите згоде миле и
Та господа изабрана 151
У себи се самирише,
Тер до мало опет дана
Све што рјеше извршише.
Прво у молбах с вишњ-ем згара 152
Испунише све завиете,
Пак послаше поклисара
Да доведе дјеве свете.
I осталиех на све стране 153
Отправише, нека буду
Дониет среће уздисане
Да се смире у свом труду.
У Груж јоште гјенералу 154
Шију најбрже да му кажу
Ко стекоше дику и хвалу
I разбише Али пашу;
I он опет како купи 155
Многе чете и јакости
На Дубровник да наступи
I удари без милости.
Мољаху га циећа тега . 156
Да им дружбу своју удили
Како су се врху свега
Мегју собом зговорили.
I од њега риеч примају 157
Да у сваке њих потребе,
Кад му помоћ запитају
Неће штегјет сама себе.
8 овезием се начинима 158
У хитрини утвргјају
Супроћ' турцим немилима
Којиех силу многу чују.
А и савише још доводе 159
Витезова војаку многу
Да на сваке зле пригоде
Одрват се с њима могу;
Још најлише ако доћи 160
Буде гора к њим невоља
С другом војском јаче моћи
Из силнога Дренопоља.
Цјећ чеса се веоми брину 161
Љутием трудим и мислима
Знајућ царску величину
Ка свим силом свиет узима.
I за свеим Паво свети 162
Бјеше подо драго нфање
Да ће скоро ту видјети
Гдје е' зла дошла чес на мање;
Свакако се још страшаху 163
С многом смећом и горкости
1 у срцу свом предаху
Да не слиеде ке жалости;
Ну видећи да не могу 164
Ништа друго да учине
Мољаху се вишњем Богу
Да их смири он с висине;
I од зле чести да уклони 165
Поклисаре миле своје,
Ки послужни и приклони
У тамници за град стоје,
Да худ, опак. и немио 166
Отмановић једовити
Ту неби их учинио
Немилосно погубити;
Веле веће што их боли 167
I у срцу свому рања
Нег' што турци свием охоли
Доводе их до скончања.
Племићи ови бјеху угодни 168
Свему пуку и господи,
Бивши свиесни и слободни
Свакој мучној у пригоди.
Гледаше их свак милосно 169
Веома драгој у љубави
Ер живљаху свегј крепосно
У поштеној дици и слави.
Тер кроз разум и доброту 170
Свиетлием гласом тако сјаху
Да свацием у животу
I у срцу прибиваху.
Тием с њихове љуте чести, 171
Ка их снагје толи опако,
Вас град бјеше у болести
I уцвиљен веоми јако;
Да не бјеше духа жива 172
Ни толико љута и худа
Ки с њиховиех супротива
Не уздисаше с горка труда:
Нег' у вају и жалости 173
Свак бјеше се порушио
I толике цјећ горкости
Мрамором се сатворио;
Бивши зли јад све замео 174
Кроз несвиесно зло скончање
I свачију свиес саплео
Да не чека ниедно уфање.
Али над свием грагјанима 175
Ки тугују с чести опаке
I ки жале с уздасима
Поклисарке туге таке,
Плачна у труду и у смећи 176
Јелинда се нахогјаше
Која таки глас мрзећи
За погубу сву сугјаше.
394 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тер с несреће тако прифце 177
Немогаше наћи мира
Нег' лиеваше грозне рике
Цјећ драгога Јакимира.
Она млада љуто у себи 178
Би рањена с те невоље
Не уфајући вик по неби
Угазите цести боље.
Знаше цару свием немилу 179
Да господа неће дати
Благо и злато ке под силу
Од њих хоће он искати.
Знаше турке неправедне, 180
Немилости и врлине
Без кривине који ниедне
Праведниема криво чине ;
Знаше, худе да је у руке 181
Свој вјереник упо мили,
I да трпи сваке муке
У опакој турској сили.
Тием жалосна не могаше
Нег' велику болест чути 182
Гдје на свак час изгледаше
Којигоди глас приљути.
Жалост, туга, јад и смећа 183
Стисли су је од свуд тако
Да у ње срцу зла несрећа
Створила је живи пако.
Цвили, уздише, трне од страха, 184
Незна како ступа и ходи,
Ко кошута срне плаха
Оштра стриела кад ју згоди.
Риеч је и свиест изгубила, 185
Не умие с никием говорити
Нег' колико с горка цвила
Јауче у начин јадовити.
Ни'е никога да је утјеши 186
I разлогом разговори,
Од свакога плачна бјежи,
Камени се и мрамори.
Тор толико немилосно 187
Сатрла се у животу
Да ни'е ко би веће позно
Увехнуту ње љепоту.
Али једном, ко се осами 188
чим јој жалост живот крати,
Ста горциема у тугами
Све несреће нарицати;
I пролила у несвиести 189
Бивши риеком грозне сузе,
Кличе љутој у болести
I говорит ово узе:
Ах! несрећо смртна моја, 190
Може ли се ово чути
Да с овога непокоја
Тужна ја ћу погинути?
Може ли ово бит овако 191
Згар да звиезде осудише
Немилосно и опако
Да ме зла чес сатарише?
I да сама сатворена 192
Находим се ја на свити
Која вјечниех до времена
Имам плакат и цвилити?
Ето живот мој љубљени 193
Силни удес мени хара,
I мрак црни ноћне сјени
Моје сунце мркло ствара.
Мој вјереник ето гине 194
С турске опаке немилости
У тамници сред мрклине
У најљепши цвиет младости;
I у тему непокоју
Ни'е ми дано тужној моћи 195
Да животом душу моју
Јох узбудем ја помоћи.
Ер да ми је допустила 196
Драга срећа то да могу,
Ах! не бих се сад кратила
У весељу умриет многу.
На мрве бих изрезала и9Т
Свуколику саму себе
Само од тезиех горкиех зала
Да слободим, душо, тебе.
Мој љубљени Јакимиру, 198
Уздисана ма љубави,
С кога у жељах слатко умиру
Од кад љубав тва ме страви.
У животу ах! јеси ли, 199
Мој љубљени господару,
Али су те смртно убили
За погодит клетом цару?
Ну ако си у животу 200
Ти докле ће живот бити,
Који мори тву доброту
I чини ти свак час мрити?
Ни'е си научан таке труде 20Л
Подносити, браце избрани ;
Ћаћко и мајка сред разблуде
На покоје тебе отхрани.
У госпоцтву и слободи 202
Господичић драг узрасте
I на свиет се не породи
За тамнице толи тмасте;
Гдје невоље у тој ноћи 203
На свак час те сатирају
Одољети да нећ' моћи
Жестокому таком вају.
Ах! ово сам свеколико 204
Тужна и плачна гонетала
I зло овако љуто и прико
Очито ти зарицала;
Ну нехтје ме послушати 205
Нег свакако тамо отиде
За град родни сачувати
I послушна да те виде.
Одведе те у радости 206
Свиетле славе жеља мила
Нека укажеш твж крепости
I храбрена твоја дила;
Да узбуде труду твому 207
Свием достојна дана плата,
Славну у гласу честитому
Ки је дражи сребра и злата.
А сад вигји срећа која 208
Дочека те у тој страни
Да с горкога непокоја
Погинут ћеш, браће избрани.
Смрт биће ти мјеште славе 209
Ку жугјаше тамо стећи,
I погуба твоје главе
Јохи и пораз свием мрзећи.
Ну да и добра сваколика 210
Ти си у цара испросио
Глас честити твојиех дика
За мало би славан био ;
Тер грагјани твоји мили 211
Хитра дјела твоје свиести
На узроке би обратили
Од удесне слиепе чести.
Тако 'е слоба немилосна 212
I нехарна и зла у себи
Славну крепост да не позна
Него само у потреби.
Али тужна што говорим 213
Ове риечи вјетар носи,
Тер се овди не уморим
Да ми срце јад не коси.
Да дај нека погинути 214
Будем смртној у жалости
Прие нег' будем глас зачути
Јохи од веће немилости.
Боже ! у овием несрећами 215
Ко ће одољет на ове труде ?
Срце ми је тврди ками
АкСо поувикенмуттсуаждбанменбаудтел.е п—аде 216
С маљем духом земљи ница,
А дотрча у то таде
Љубежљива к њој сестрица;
Ка видећф у врлини 217
Гдје је Јјута жалост крати,
Много иструди и учини
Тер је једва ту поврати.
Поврати је на болести 218
На уздахе и немире
Да опет тужна у невиести
Сто крат на час горко умире.
Тер би издахла од скончања 219
Да јој она ту не пода
У хитрини боља уфања
Од веселиех драгиех згода.
Повједе јој срећне гласе 220
Ке господи Паво каза
Нека веће не смета се
I уклони се од пораза;
I тако је с те невоље 221
К небу обрати свом хитрости,
Да се владат буде боље
У несвиесној тој жалости.
Вишња милост у њу уљезе 222
I дух рајске из висине
Да површе све уресе
I свјетовне све таштине;
Тер се правој у покори 223
Сва поруши умиљено
Једа јој се небо отвори
На скушење понижено.
Свете цркве свегј походи 224
Пуна суза и немира
Једа молбам ослободи
Свога драга Јакимира ;
Зове у помоћ редовнике 225
Нека чине Вишјем Богу
Светилишта пуна дике
Ка све испросит с неба могу.
I тако се такием дјели 226
Сама собом разговара
1 у срцу се свом весели
Уфајући милост згара;
Јере тако драга свога 227
Тој помага у потреби,
У радости ради кога
Кратила се умриет не би.
Блажен у вјек к небесима 228
Ко се срцем буде утећи;
С небеса се покој прима
Вазда у свакој злој несрећи.