15550
Пјевање III
Потпуно се мјесец дана
Бјеше веће навршио,
Од када нас сред тиех страна
Вихар бјеше затворио.
I година несмиљена
Не могаше још свршити,
Нег свегј горе расрчена
Бој чињаше једовити.
Јур нас плачниех остављаше
Тешке тако сред невоље
I уфање драго наше
За дочекат вриеме боље.
Кад изненад море утажи
Страховите сред врлине,
Тер указа урес дражи
Мирне и тихе сред пучине ;
Која бјеше без вихара,
Јак ли равно поље остала,
Да у њој сунце сјаше згара
Како свиетла сред зрцала.
Повјетарци благи и мили
Тихием духом ки пршаху,
Разблудниема својием крили
На жугјени пут нас зваху.
ПЈЕВАЊЕ III. 35
А небеса разведрена 7
Казаху нам све љепости,
Бивши уресно позлаћена
Сва сунчаној у свјетлости.
На исходу дана биела, 8
Ки то срећно вриеме објави,
Наша дружба сва весела
На угодни пут се справи.
Плав најбрже слободисмо, 9
Од опћениех завезаја;
Сидра из мора извадисмо
Одриешисмо узе с краја.
I с наглости прем великом, 10
Цим година сину ведра,
Отворисмо с многом диком
Сваколика биела једра.
Изнесе нас вјетриц благи 11
На пучину свием пространу,
Дајући нам покој драги
У времену толи уздану.
I како нас ту изнесе, 12
Не кратећ нам све" помоћи,
Нека једра напуне се,
Пршат узе већом моћи.
Плав се у пјенах залећела, 13
Тер је хрла тач видјети,
Како из лука брза стриела
Испуштена када лети.
По морскому пољу оре, 14
I честито свием путује,
Гдје ш њом кроз све разговоре
Жаморит се море чује.
Сред угодне таке згоде, 15
Ку нам пода удес мили,
Бјехмо доста морске воде
Летећ тиеком прибродили;
Када нам се прид очима, 16
Тја далеко у пучини,
Један облак густа дима,
Кд да из мора ниче, чини;
36 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Који, чим се ми на ближе 17
С нашом плави приближасмо,
Рашћет узе свак час више,
Крај жудјени да познасмо.
Тим весели сви не мнимо 18
Када ћемо доћи прије,
Наше труде да свршимо,
Гдје од мора страха није.
Али вечер у то тмасти 19
Уграби нам све с погледа,
I чим ноћна тмина узрасти,
Видјети нам земљу не да:
Докли опета зора биела 20
С добром срећом нами сину,
Ка честита и весела
Доведе нас ту к Јакину.
Бјеше од прије глас немио 21
Дошашће нам ту притеко,
I свакому сповидио
Наше згоде све зло приеко;
Тер неизбројно мноштво од људи 22
Врвијаше изван града
Да нас гледа с мнозием чуди,
Не без смеће и без јада.
I владалац мегју њима 23
Који мјесту госпогјаше,
Бјеше изишо на колима,
I многу нам час справљаше.
Ер ко зачу дјеве избране 24
Да су дошле с нашом плави,
Сред уресне свиетле стране
Полаче им лиепе справи.
То манастиер славни бјеше 25
Од светога Бастијана,
Кога изврсна свием доспјеше
Не отприје много дана.
Справљајући у њ из нова 26
Да у ред свети дјеве обуку;
Али учини згода ова
Промјенити ту одлуку;
ПЈЕВАЊЕ III. 37
Покли у њ наше редовнице 27-
Сред велике части и цјене,
Ко вишњега вјеренице,
Помно бјеше настањене.
Црковњака од свиех глава, 28
Гримизом се ки одјева,
Руку своју свием подава
I води их изван дриева.
У кнла их гдје стављају, 29
За љуцкием их скрит очима;
Посвећено што је рају,
Око умрло гледат неима.
Свиех тако их приведоше 30
Сред справљена манастира;
Блажен ко их видјет може,
Свак час за њим' пук извира.
Приведене ко ту бјеше 31
У поштеној такој справи,
Звона ода свуд ударише
Да се вишњи с неба слави;
Тер они час редовници 32
Танку у велу сви уресни,
Хвалећ Бога свиколици
Пјет узеше свете пјесни.
У толико на глас даше 33
Великому глави од Рима
Све несрећне згоде наше,
I ко Јакин дјеве прима;
Ки оћуће жалос многу 34
С дубровачкиех плаћниех згода,
I дјевицам милием Богу
Благи'сове свете пода;
Све наредбе дајућ таке 35
Поглавици од Јакина,
Да им чини хари сваке,
Да их части над сва ина.
Заповидје још савише, 36
Да се пошије нашем граду
Храна, да пук не уздише
У жестоком лачан јаду.
38 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
I ту тако плав су нашу 37
Брашна и свега напунили,
На заповиед што смо вашу
Добровољно ми донили.
Пет дана је прошло веће, 38
Да се одонуд одиелисмо,
I с временом добре среће,
Ко жудјесмо, свегј бродисмо.
Може бити, вишњи с неби 39
Да нам је ово допустио,
Нека би се у потреби
Прие град ови самирио.
Да честитос опет ваша, 40
Ма господо племенита,
Буде узрашћет свјетља и дража
СаПрсивситеам одвообргиомв'ориствиега свита. — 41
Тад поморац, а лист изе
Ки Лександро шије честити,
Божја црква кием држи се;
Кога упут отворају, 42
I оца света у њем виде,
Гдје се боли љуту у вају,
Ер Дубровник трешња укиде;
Тер гдје помоћ обећава, 43
I благосов свој посила,
I господи гдје свјет дава,
Да се тиште града мила;
Хвалећи их, да су они 44
Штит од пука крстјанскога,
Којиех исти змај смиони
Из истока бљуде свога.
Радују се сва господа 45
На честите ове гласе,
Да врх плачниех својиех згода
Светог оца милос пазе.
I мирни су ер су чули, 46
Гдје осташе дјеве избране, .
Ке су тугам свием ганули
Још народе иностране.
ПЈЕВАЊЕ III. 39
Али, нека и пук буду 47
Развеселит с добром чести,
Кл поднесе жалос худу
Сасма љутој у болести,
Два племића одредише, 48
Да раздиелит све учине
Што Лександро посло бјеше
Из Јакинске покрајине.
Они изврсно и уреда 49
Те наредбе чине и врше;
Тием се мноштво од свуд гледа
Људи и жена гдје се крше.
- Свак великој у радости 50
Драге хране прима дио,
Тер тием добром све жалости
Рек' би да је разладио.
Од свудар се жамор чује 51
Кием вишњега хвале згара ;
Васколик се пук радује,
Ер га срећа разговара.
Обилне се прем трпезе 52
I честите свием гледају,
Жарко вино свуд пије се,
Почаснице свуд пјевају.
До небеса љубежљиви 53
Свега пука глас узлази :
Град Дубровник у вјек живи,
Живи у виеке свети Власи.
Одасвуд је многа вика, 54
Одасвуд је радос права;
Од свуд града Дубровника
Припиева се дика и слава ;
Како да вас пук уфаше 55
У вишој га видјет чести,
Ка му изасјат свјетља имаше
Иза мрака зле болести.
Ну ова радос чим се отвора 56
Сред смирена толи града,
Изненад се зачу с мора
Глас огњениех лумбарада.
40 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Бјеше из Пуље доједрила 57
Плав оружја бојна пуна,
Граду у помоћ ку посила
Пријатељска шпањска круна.
Храбрен витез бјеше с њоме 58
Војевода гласовити,
Који славом витешкоме
Свуд словиаше по свем свити.
Сред боја се он крвава 59
Бјеше из мала задојио,
I разлициех сред држава
Краља свога тием служио.
Да свом шпањском прјд господом 60
Бјеше у многом примјен цјеуи,
Славан дјелим', свјетал родом,
Витез у свем похваљени.
Цјећ храбренства тач познана 61
Би му дано веће крати
Циеле војске на сто страна
Господоват и владати;
Неумрлу с којием дику 62
У свакому стече боју;
Чим узмножи час велику,
I укриепи срећу своју.
Нетом прид град с плави догје 63
Вриедни витез и смиони,
Онћас с дружбом својом погје
Господи се да поклони.
Приказа им што писаше 64
Бан шпањскога мјеште краља,
Лиепу круну кл владаше
Партенопскиех од земаља;
Гдје обећава своје власти 65
Благо, оружје, бојне плави,
Само да се с малом части
Град Дубровник не остави.
Бјеху од првиех дана њему, 66
Кад зла трешња све развали,
Пријатељу ко својему,
Лист господа написали,
ПЈЕВАЊЕ III. 41
На несрећну молећ згоду 67
Да им помоћ буде дати,
I да пошије војеводу,
Ки ће оружје њих владати :
Тием витеза храбренога, 68
Како узмножни бан им пише,
По сред виећа госпоцкога
С многом чести пригрлише ;
I узеше на уздану 69
Ш њим разбират све потребе,
Ко ће утврдит сваку страну,
Ко ће оружјем бранит' себе.
Тер цјећ тога доведоше 70
Мнош бојника пуниех хвала,
Да се ш њима чуват може
Варош, Плоче и Конала.
Којиех, стране од истока 71
На два кланца постављају,
С мора ода свуд да широка
Неприатеље изгледају.
I да помњу многу чине, 72
I у дневи и у ноћи
Дубровачке у крајине
Да не може гусар доћи.
На два мјеста опет с Пила 73
Раздиелише војску н двоје,
Да обрана буде мила
У потребе пуку своје
У варошу, који сташе 74
Не малахној у покори,
Стат бо у граду не могаше,
Гдје све худа трешња обори.
Јоштера су расписали 75
Десет тисућ подложника,
Цвиет младости, киех су избраии
За обрану Дубровника:
Тер наредбе те им дају, 76
Да у град буду сви дотећи,
Кад на горах угледају
I на стражах огње жећи.
42 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Сваки дан се витез знани 77
У оружју с војском шета,
I по брду и по страни
Водећ собом много чета,
Сва се младос 6 њим подигла 78
На храбрено војевање,
I смиенство је свж уздигла
На јуначко дјеловање.
Пук, од страха који прије 79
Страшаше се у злој згоди,
Сад ни мало страшив није,
Нег се у срцу ослободи ;
I настоји са свом справом, 80
Да обрани град рогјени,
Или 'е триеба бит се с Лавом,
Или догје Змај огњени.
С урнебесом ода свуди 81
Бубњи охоли ударају,
Сјају оружјем бојни људи,
Пушке огњене гром пуштају.
I у хитром честом боју, 82
Ко сред праве да су сваде,
Чете кажу снагу своју,
I у потјери маче ваде.
С таком игром трају вриеме 83
I у снази свом се муче,
Тер начином витешкиеме
Праву од боја крепос уче.
У толико у граду се 84
Заваљени чисте пути,
А и куће копају се,
Киех обори удес љути.
Свак о тешком труду ради, 65
Свак настоји о потреби,
I опет справља да сагради
Стан и кућу драгу себи.
Њеко благо изнаходи 86
У великој прем радости;
А њекому наћ се згоди
Својиех драгиех мртве кости;
ПЈЕВАЊЕ III. 43
Киех у јаду и у плачу 87
Мразни у гроб оспремљива,
Ћутећ болес од свиех јачу
С дјела толи болежљива.
Мегју инием, којием љута 88
Згода овака срце прогје,
Бјеше младац који с пута
Земље из турске те дни догје.
Ови имаше пет година 89
Да се бјеше одомио,
I с љубовцом свом једина
Само синка породио;
Ку љубјаше и двораше 90
Већма свога од живота,
Да му се исти рај чињаше
Божанствена ње љепота.
Али тиесна дома храна 91
Усили га у болести,
Да сред турскиех погје страна
Тргом искат боље чести.
Од придраге све љубави 92
Сила му се би диелити,
Засве тешку да је остави,
I готову већ родити;
Уфајући у покоју 93
Доћ до мало опет љета
Уживати кућу своју,
Честит благом свием од свиета.
Срећа угодна поможе га; 94
С тргпвинам ер трудећи
Би му дано од вишњега
Да узбуде свега стећи.
А и љуби му синка роди, 95
I писа му у весељу,
Да у срећној такој згоди
Сву честиту смири жељу.
Ну чиме се нахогјаше 96
У лиепому Цариграду,
I с тргом се приправљаше
т Повратити к родну граду,
44 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Сред весеља тако мила 97
Зачу толи глас немио,
Да 'е град трешња разорила,
Да 'е Дубровник изгорио.
Сатрешти се и запани 98
С прва како изван свиести,
Тач га плачни глас обрани,
I зла згода оболести.
Пак ронећи грозне сузе 99
С чемернима прем уздаси,
Скочи и бритку сабљу узе
Сама себе да порази.
Тер свој живот свршио би 100
Кроз ударац врловити,
Скончање га тач придоби,
Да га момак не ухити;
Разговарат ки га узе: 101
Боловање пусти прико,
Господару, пусти сузе
Ну ако није оволико.
Глас доноси вазда горе, 102
Него ли се згодит буде;
Људи од свиета зло говоре
I лаживо гласе худе.
Риечи га ове уставише 103
Од зле смрти и немиле;
Али сметен још уздише,
I жалосне рони цвиле.
Чини му се, ако прије 104
У Дубровник он прилети,
Да истина ништа није,
Да ће здраво све видјети.
I ако трешња зла погуби 105
Дио пука,- држи и сциени,
Да 'е још жива драга љуби,
Душе своје рај љувени.
Ну чим се овием мислим' мучи, 106
I уједно разговара,
У Дубровник ит' одлучи,
Жеља плаха кога вара.
ПЈЕВАЊЕ ИН. 45
Тер све бивши трговине 107
Вриедну момку оставио,
Пут рогјене свж крајине
На коњу се залетио.
Није ствари, да га уздржи, 108
Лак жестоки вас труд чује,
По горах се тиеком крши,
I на крилих свегј путује.
I гдје икога буде срести, 109
Ко му умије ки глас дати,
Срне к њему изван свиести
Да га буде распитати.
Али ноћно, кад му 'е сила 110
У ком мјесту починути,
У сну му се љуби мила
Каже срцем, гдје га ћути;
I на помоћ гдје га зове, 111
Велећи му: ходи уреда
Слободи ме туге ове,
Погинути тужној неда'.
Сан ови га веле веће 112
Свегј потежи к Дубровнику,
Ер цлошашћем пунием среће
Држи ишћерат сву ћес прику.
I тако се не обзире 113
На ствар ниедну на сем свиети,
Нег у срцу жељно умире,
У грнд прије да прилети.
К Дренопољу ну ко догје, 114
За знат управ гласе истине,
Поклисаре питат погје
Дубровачке од крајине,
Да му кажу што се згоди 115
Од љубљена толи града,
Је ли осто жив когоди,
I што се у њем чини сада?
Књигоношу поклисари 116
Скоро бјебу ту примили,
I по њему страшне ствари
Силне од трешње разумили;
46 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тим га ончас изведоше, 117
Да му казат све узбуде,
К6 невоље град сметоше,
I несреће горке и худе.
Он у кратко приповидје, 118
Како трешња град развали,
Како страшни огањ видје,
I ко живи јесу мали.
Тер тием нечим' од пораза 119
Трговцу би заисто био,
Да на сврси не приказа
Глас му опета драг и мио ;
Велећи му: ако моја 120
Свиес циела је, чини ми се,
Да 'е домаћа жива твоја,
I да и сина собом изе.
Књигоноша засве лаже, 121
Све трговац хоће уфати,
Ер што жеље жуде наше,
Вазда 'е ласно вјеровали.
Тим весео пун уфања 122
Дарова га и загрли,
Поклисарим пак се клања
I наприеда с коњом хрли.
Тере нигдје не уставља се 123
Докли догје к Дубровнику,
Гдје од све љуби друге гласе,
I сву згоду чује прику.
Сусједа му сва познана 124
Све на знање бјеше дала,
До двадести ка се дана
Жива из стиена ископала.
Велећи му: знам до скори 125
Да 'е тва љуби жива била,
Засве кућа да се обори,
I притисну све гомила;
Ер докле су мене изели, 126
Бесједила 'е свегј са мноме,
Засве смо се не видјели
Заступљене гомиломе.
ПЈЕВАЊЕ III. 47
Ја сам слала пак, да буду 127
I дј'у од толе ван изети:
Али страх ме, да у труду
Не згоди се њој умриети:
Ер се чула веће није, 128
Кад је зваху, да се озива;
А и мени рече од прије,
Да 'е од глада мало жива.
С прва три дни копаше је, 129 •
Да 'е могу извадити;
На, кад живу не чуше је,
Не хоћеше већ трудити.
Још најлише гдје лежаху 130
"Врх тве куће врле стиене,
Кж се разбит не могаху
Цјећ твфдине неизречене. —
На риечи Ове младац скочи 131
Викајући: ма 'е кривина;
Мојој љуби смрт узроци
Вајмебл моја далечина.
Да сам се овди намјерио, 132
Још би она јаох! живјела,
Или бих је слободио,
Или и мене смрт узела.
Ну кад мога зла удеса 133
Худа сила њу прикрати,
Драга изнаћ ћу поћ' телеса,
Да их будем укопати.
I кад ине није среће, 134
Кад их спремим ту сред гроба,
Прикратићу дни мрзеће,
I несрећна моја доба. —
С овием риећим у град ходи, 135
I немира пун опака,
За пјенезе изнаходи
Веће људи и тежака.
Заедно ш њима тере иде 136
Да раскопа кућу своју,
Ку немила трешња укиде
У страшному непокоју.
48 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Ту потруди веће дана 137
Докли у тврдој тој гомили
Отвори се једна страна,
Откле уљезе у дом мили.
Гдје находи прикрштено 138
Дрвје уједно веће греда.
Под Идем добро све љубљено
I драаога синка угледа.
Лежаше му мртва љуби, 139
Како да је ту заспала;
Тешка .-тиена ни је уби,
Ни рањена бјеше остала.
Ко кад вихар несмиљени 140
Силно из земље искориепи
У планини у зелени
Вите јеле дуб прилиепи;
Тако она гледаше се 141
Гдје се бјеше ту прострла,
I драг синак гријаше се
Њој лиепога око грла.
'Жало« ову како видје 142
У срцу се омрамори,
I у лицу смртно ублидје,
Тер не умије да говори.
Ну трпећи љуте јаде 143
Ту с вигјења болежљива,
На љубовцу драгу паде
Да је мртву тад целива.
I бивши је у несвиести 144
Грлит узео прем жалосно,
Душу пусти од болести,
I издахну немилосно.
Свак прискочи тад уреда 145
Да му живот чием поможе;
Свак једа је жив разгледа,
1 вратит се једа може.
Али кога смрт умори, 146
Ни'е начина толи ставна
За чинит му устат гори
Зрак уживат биела дана.
ПЈЕВАЊЕ DL 49
Врви одасвуд мноштво људи, 147
Таку жалос да гледају,
I страшниема тезием чуди
I очим', вјере још не дају.
Само ћуте смећу многу, 148
I милос им живот крати;
Ну што учинит друго могу,
Нег истину вјеровати.
Кроз тој заедно свиех у цвилу 149
Мразни у гроб укопаше;
I ону згоду свием немилу
Врх плоче им исписаше,
Нека остане успомена 150
Оволике од љубави,
I да вјечниех до времена
Овака се вјера слави.
Али засве згода ова 151
Смете вас пук у жалости,
I срце му све растрова
Љутием плачем и горкости;
Није за то да се уставља 152
Око драга трудит града:
Пук на памет за час ставља
Горку жалос тугја јада.
Тием чим иште, да опета 153
Љубјени се град понови,
Није труда да га смета
Све што 'е триеба све готови.
На сто страна приправљају 154
Да изнова куће граде,
I веће их почињају
I чине им лиепе ограде.
Светом Власи цркву свету, 155
Гласовиту над све ине
На час вишњем у завјету
С многом диком граде и чине.
I на биеле славне дворе, 156
I полаче свиетла кнеза,
Ставили су још мајсторе,
Да их граде многа уреса.
иПалмоти6 4
50 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Тако од свуда настоји се, 157
Ни се крати моћ ни снага;
Што 'е потребно све чини се,
Труду вишњи згар помага.
Ах блажени, којием мири 158
Ничу опета из пепела!
У смећам се и немири
Љепша рагја чес весела.
