Дидоне
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
АТ ТРЕЋИ


АТ ТРЕЋИ

Сцена I

Дидоне и Ана

* * *


Дидоне:
Јур изврши мâ несрећа
немилосне гњеве своје, 1065
и врлином горкијех смећа
схара и скрати срце моје.
Зли нехарник одјели се
и погрди мê љубави
ни на мој плач промути се, 1070
ни свû жалост мени објави.
Ах јаох, изда тужну мене
и још могу ја живјети,
а разлог је да пакљене
труде будем довршити. 1075
Приправљај ми, сестро мила,
напокоње твê милости,
покли је веће смрт скратила
тужни живот мê младости.

Ана:
Устави твû болест, мâ драга сестрице, 1080
и укажи ставну свијест од вриједне краљице.
У својој слободи што небо одлучи:
ако се догоди за то се не мучи.
Краљевске знаш св’јести подложне да нијесу
противној злом чести и худом удесу, 1085
ер оне одоле крепостим злој смећи,
чијме се не боли у својој несрећи.

Дидоне:
Јаох, да то ћу ја овако
устрпјети без освете,
ово издајство сасма опако 1090
и погубне моје штете?
Толи ће се моћ дичити
један туђин мјеста инога,
да ми је дошо уграбити
част краљества посред мога? 1095
На оружја, о грађани,
брзе плави порините,
тер поспјешно оружани
издајнике зле сљедите.
I за испунит моје жеље 1100
исјеците без милости
немилосне непријатеље
кî смрт даше мôј младости.
Што говорим гди сам сада,
колико сам изван свијести, 1105
тер ме овака сила влада
од жестоке зле болести?
Ах Дидоне, тужна одвећ је,
заман ти је уздисати,
није сад вријеме твоје смеће 1110
у осветах истрајати.
Имала си отприје бити
овој худој у врлини,
кад Енеју хтје примити,
тер га себи краља учини. 1115
У оно доба имала си
казат горке твê болести,
да му сина исјекла си,
и њему га дала изјести.
Ну сада ти не остаје 1120
ина освета на сем свијети,
нег за доспјет трудне ваје
Исти живот твој доспјети.

Ана:
Уклони вишњи згар такога нереда
да таку страшну ствар око мê угледа. 1125
Несвијест је велика за наудит другому
узрочит зла прика животу својему.
Да будеш немила живот твој сатрти
кому би наудила нег себи том смрти?
Ну ако хоћ’ наудит невјерном злобнику 1130
ако ово може бит, буд жива до вику,
Ер живој пригода још ће доћ на свијету,
Да овијех од згодâ ти узмеш освету.

Дидоне:
Ах немогу то смислити,
свакако ми је драг и мио, 1135
нит га могу не љубити
засве ме је приварио.
Ну да ми ова смећа прође
изнашла сам начин прави:
или да он к мени дође, 1140
или љубав да ме остави.
Из најкрајнијех странâ од свита
за мû срећу дошла је оди
виленица гласовита,
свему створу кâ господи. 1145
Онæ са мном говорила
и рекла ми, да већ крати
сунцу је чарим учинила
крв из себе прољевати.
Она ријеке натраг враћа 1150
виловитијем бесједами
и људи исте приобраћа
његда у дуб, његда у ками.
Умије чинит да се страви
свако срце кê не љуби, 1155
а кê гори у љубави,
да пожуду сву изгуби.
На ње ријечи пако трне
и кад она шаптом кркне,
свака сјена војске црне 1160
у бојазни страшној цркне.
Буд ми сада разложито,
да се срце мê не мучи
знање кушат виловито
како м’ она иста научи. 1165
Тијм трјеба е ствар најпрва
да се буде учинити,
да ми у двору много дрва
ти узбудеш приправити.
Врх којех ћеш мач прихуди 1170
ставит, ах јаох, кî ми остави
зли нехарник кî се усуди
смести живот мê љубави.
Још све ино стави згара
и његову исту слику, 1175
и одар људскијех сред привара
гди изгубих част и дику.
То ми је трјеба све ужећи
за његову успомену,
да тијем путом будем стећи 1180
мû слободу изгубјену.

Ана:
Све што знаш најбоље све чини на свити
да таке невоље узбудеш скратити,
за живот чувати, штедјет се није трјеби
С помњоме искати сваки лијек под неби. 1185

Дидоне:
Дај веће не цкнимо, јур мјесец истјече,
мисо ову ходимо извршит најпрече.


Сцена II

Кор дворкињица

* * *


Дворкињица I:
Тој се уздат у злу вјеру
вуховита љубовника,
кî кроз худу пак невјеру 1190
чемер каже срца прика.
Пођ се уздат у ријеч милу
кâ те к себи хитро мами,
да у плачу пак немилу
растапљаш се у сузами. 1195
Ах, што не би приварио
худи Енеја својêм р’јечима,
што ли не би замамио
свîјм начиним разблуднима?
Коју љубав он казаше 1200
у љувенијем разговори
да краљицу нашу драже
од истога себе двори.
Али ето плате сада
којом љубав ње одврати 1205
да је овако тужну сада
без милости хтје издати.

Дворкињица II:
Дворкињице драге моје
за праведно сада рîти,
веома у себи жалосно је 1210
драга свога изгубити.
I трјеба је трудно да је
жени кад је приварена,
ње највише част када је
оцкврњена и сатрена. 1215
Дидоне има разлог прави
бити горкој у жалости,
ер с издане свê љубави
изгубила је свê радости.
Ну има жалит веле веће 1220
ер с истога спозна дила,
да је сву част рад свê смеће
и погубе изгубила.

Дворкињица III:
Свака од жена с худијех згода
краљичинијех научи сада 1225
праве вјере да не пода
љубовнику свом никада.
Покли у њима сад на свиту
вјере нејма предње дике,
нег у дјелу вуховиту 1230
невјерности је пуна прике.
Тако је дошло сада вријеме
да није вјере у ниткому,
и да с мислим издавнијеме
свак у срцу живе свому. 1235
Што ако вишња власт од Неби
не приврати својом моћи
смакнут ће се сам по себи
и на ништа вас свијет доћи.

Дворкињица IV:
Страх ме, жалост принемила, 1240
кû краљица срцем ћути
да је на кâ худа дила,
и одлуку не упути.
Они ње сан пророкова
у истиној својој сјени 1245
немилосна сва зла ова
и ов’ худи јад пакљени.
I по њему могу ријети,
за узрок наше вјечне штете
да зло горе небо пријети 1250
кроз одлуке све проклете.
Које је да буде смести
вишњи Јове својом власти
да приправа худе чести
без зле згоде буде пасти. 1255

Дворкињица V:
I ми смо оди стали сада
у испразнијем разговори,
гди је потреба ако икада
у краљевскијем стати двори.
Разлог није у овој згоди 1260
сама у двору да Дидоне
намјера се и находи
сред свê смеће усионе.

Дворкињица VI:
Истина је, већ не цкнимо,
у овој смећи разложно је 1265
да се сада находимо
полак наше свеђ госпоје.


Сцена III

* * *


Кор Картагинезâ:
Замани се кајат нами
и искати зле освете, 1270
да будемо узрок сами
од погубне наше штете.
Кад се ками врћи буде
морски у понор јазовити,
да сви уједно с нами труде, 1275
вîк неће га изњорити.
У почетак разложно је
несрећи се злој опријети,
и кроз мисли хитре своје
на ње варке одољети. 1280
Да Дидоне милостива
Енеји се не указа
Не би мрла сада жива
и без части и без гласа.
У оно доба да хтје дати 1285
кад Енеја к њој доброди,
нами њега отјерати
не би била плачна оди.
Ну страх ме је болест худа
да је на смрт не доведе, 1290
ер је пуна смртна труда
како кажу ње бесједе.


Сцена IV

Кор Картагинезâ и гласник

* * *


Гласник:
Да ли добро плачни граду
мири твоји не узрастоше,
кад овако у злом јаду 1295
изненадке сад падоше.
Да ли добро твоијех слава
ведри се исток не објави,
кад опета чест неправа
у вјечни те запад стави. 1300

Кор Картагинезâ:
Откуд ови глас исходи
пун жалости и зла јада,
страх ме је да се што не згоди
од краљице наше сада.
По немилој овој смећи 1305
јур можемо привидјети
ови гласник у несрећи
да ће гласе зле доњети.

Гласник:
Ах да ли те на зло ово
љубав худа сад доведе. 1310

Кор Картагинезâ:
О гласниче што је ново,
зашто ли су те бесједе?

Гласник:
О витези проплачите
и перите сузам лица,
пуна смећа врловите 1315
убила се сад краљица.

Кор Картагинезâ:
Ах, може ли та ствар бити,
то је у себи страшно дило,
не би ли нам хтио рити,
како се је то згодило? 1320

Гласник:
Управ ћу вам све сказати
ја бивши се намјерио,
гди краљици живот скрати
худи пораз и немио.
Како Ана бјеше веће 1325
врпу дрва приправила,
кô Дидоне пуна смеће
бјеше њоме наредила.
Врх њих стави мач прихуди
и Енејину исту слику, 1330
и одар кîј прије у разблуди
видје љубав њих велику.
Свети отари стаху около
Богу Јову и Прозерпини
и Плутону кî охоло 1335
господује вјечној тмини.
Ту се он час нам указа
страшне слике страшна лица,
у косами сједијех власа
раскосана виленица, 1340
која заупи страшнијем гласи
сва божанства згара с’ Неби
и сва која у свијем јази
худи пако храни у себи
Пак за овијем пође рећи 1345
траве искат чудновите
коијем она љубав лијечи
кроз све власти виловите.

Кор Картагинезâ:
Ах, не може то бит вику
ташта трава да оздрави 1350
смртну рану и злед прîку
од чемерне зле љубави.

Гласник:
Бјеше Ану у толико
Дидоне индје отправила
да би лашње дјело прико 1355
с худе одлуке извршила.
Пак јоштера мени истому
прид вратима чини стати,
да не будем дат никому
страшне чари ње гледати. 1360
Пак ко видје сама да је
свуд около обазре се,
и за извршит смртне ваје
на справљена дрва успе се.
Ту ко угледа одар мили 1365
и Енејине миле одјеће,
чим је болест тежја устрили
јаче указа своје смеће.
I најбрже гô мач узе
за свршити све јадове, 1370
тер лијевајућ ријеком сузе
кликну и рече ријечи ове:
О честите и љубјене
миле одјеће слатке и драге
дочим с чести ја блажене 1375
данке трајах мирне и благе.
Ви примите душу моју,
и од зла мене слободите
да у смртном непокоју
скратим смеће вјековите. 1380
Живјела сам и уживала
свеколике свијетле славе,
дочим ми је срећа дала
уживати чести праве.
Зградила сам мире од града, 1385
и Сикеја још драгога
осветила јур до сада
од крвника брата мога.
Ах честита сасма одвеће
да зли вјетар у ове стране 1390
не дотјера за мê смеће
у плавима зле Тројане.
Ко рече ово, грлит узе
Енејину слику милу,
врх кê проли грозне сузе 1395
у обилном плачном цвилу.
I чим трпи труде клете
узе опета говорити,
Толи ћу умријет без освете
и мој живот погубити? 1400
Ах, умријет ћу сврха ово је
мени с неба заручена,
да за свршит смртне ваје
будем умријет прије времена.
Тко зна, тко зна, кад упази 1405
худи Енеја из пучине
гди густ огањ к‘ небу узлази
свједок смртни мê истине,
да ће јоштер уздахнути,
и смутит се на злу мому, 1410
и милосну болест чути,
у немилом срцу свому.

Кор Картагинезâ:
По тијем ријечима мого си познати
да она мисо има смрт себи подати.

Гласник:
Ја стрјеловит скочих тада 1415
за ње одлуке худе смести,
ну кô дођох још у свијести
од горкога трнем јада,
видјех она гдје немила
себи дала смртну рану 1420
и на другу гди је страну
срце мачем злијем пробила.

Кор Картагинезâ:
Ах, несрећна свијем краљице,
тко те неће пожалити,
ти се може гора рити 1425
од чемерне зле љутице.

Гласник:
Дотекоше на мê гласе
дворкињице запањене,
кê жаљаху уцвиљене
краљичине зле поразе. 1430
Кроз урнебес плача и вике
раскосанијем у косами,
лупајућ се свијем руками
узмнажаху цвиле прике.
Над свијем инијем тужна Ана 1435
туј дохрли приварена,
у свом срцу израњена
с Дидонскијех смртнијех рана.
Драгу сестру на скут стави,
тер ње рану како угледа 1440
студенија мразна леда
грозне сузе свê објави.
I толико болежљиво,
и жалосно туј процвили,
смрт могу ријет да усили 1445
на цвиљење милостиво.
А Дидоне бивши веће
у животу свом на сврси,
дух из својих пусти прси
сред уздаха пуна смеће. 1450
Така сврха ње љубави
бî у смртнијем дана труди
и тако јој Енеја худи
за смртни исти мач остави.

Кор Картагинезâ:
Ах, несрећни тужни граду, 1455
обори се већ, обори,
кад те худа чест затвори
плачнијем станом сваком јаду.
Свеђ проклињај твоје чести,
и процвили с нами сада, 1460
ер је разлог, ако икада,
уздисати у болести.

Кор пјева:
Проплачите,
процвилите,
још ви дуси немилосни 1465
тер смрт ову, прем жалосни,
пожалите,
проплачите.

Кор Картагинезâ:
Ах, у кратко вријеме како
свијетла љепос нам западе 1470
кû нам худа смрт украде
немилосно и опако.
Узмножимо плаче наше
и жалосно свеђ цвилимо,
тер сузами учинимо 1475
да се вјечна смећа каже.

Кор пјева:
Проплачите,
процвилите,
још ви дуси немилосни,
тер смрт ову, прем жалосни, 1480
пожалите,
проплачите.

Кор Картагинезâ:
Што нам ино већ остаје
кад сва наша дика права
у западу ведријех слава 1485
краљичинијех стамњела је.
Ах, плачимо по све вијеке,
и у нашем грозном плачу
узмножимо болест јачу
и од суза чинмо ријеке. 1490

Кор пјева:
Проплачите,
процвилите,
још ви дуси немилосни,
тер смрт ову, прем жалосни,
пожалите, 1495
проплачите.


Сцена V

Кор исти и гласник други

* * *


Гласник:
Кад несрећа једном буде
злу немилост објавити,
не умије вику свê пожуде
у злијех згода наситити. 1500

Кор Картагинезâ:
Који су ово гласи?

Гласник:
Да сва зла нас рану
смрт нам још порази
с краљицом и Ану.

Кор Картагинезâ:
Ах вајмех, хоће ли 1505
кадгоди пристати
наш удес дресели
који нас прикрати?
Ну сила кад је оди
трпјет нам таки вај 1510
како се тој згоди,
управ нам сповједај.

Гласник:
Плач који чињаше
Ана врх краљице,
чим косе тргаше 1515
дерући све лице.
У сваком пробуди
жалосном горкости,
кроз немир прихуди,
горчије жалости. 1520
Ну тако кад веће
доцвили све јаде
с узрока зле смеће
ослаби и паде.
Ми тада скочисмо, 1525
тер видећ ње труде,
на одар је однисмо
починут да буде.
А пака пођосмо
Дидоне гдје бјеше, 1530
кû од свуд нађосмо
огњен плам гди жеже.



 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.