Енеја:
А прем ево од овуда
иде к мени сад краљица,
пуна ти је горка труда,
бљеда ти је видјет лица. 795
Дидоне:
Ах, чудим се нехарниче,
да си духа тач немила,
немилост те да потиче
на издавна худа дила.
I да цијениш справе твоје 800
моћи тако затајати,
да их неће срце моје
у час исти обазнати.
Јаох, то ли је тако мала
за уздржат те љубав моја, 805
и твâ вјера кû ми је дала
приневјерна десна твоја?
Ах, о госте мој љубјени,
зват нећу те војна мога
покли тако бјежиш мени 810
с твога дјела невјернога.
Ах, у чем ти скривих вику,
али вајмех, ер одвеће
вјерно љубих твоју дику
за узрок овè смртне смеће? 815
Ја сам она кâ сам тебе
слатко и драго приљубила,
да врх исте саме себе
краљем сам те учинила.
Ја сам она која теби 820
дах част вјеру и мû дику
са свијем благом кê под неби
пожудјет си могô вîку.
А ти тако пун нехари
хоћеш мене погубити, 825
и невјерној у привари
поругану оставити.
Непријатеље цјећа тебе,
пуке жестоке од Либије,
и расрчих још на себе 830
краља бојне Гетулије.
А још тко зна, када поћи
будеш вајмех, ти од мене,
да ће худи брат мој доћи
мире оборит мê зграђене. 835
Ну када бих ја имала
синка Енеју малахнога,
мало бих се тад хајала
од све моћи свијета овога.
Ах, устав се и не ходи, 840
драги краљу, сад мољу те,
или ме убиј и слободи
ове муке јôх приљуте.
Енеја:
Ја затајат нећу вику
мâ краљице на сем свити, 845
да за твоју хар велику
ù в’јек ћу ти харан бити.
Ере слава твога имена,
докли узмислим ја о мени
свеђ ми бит ће успомена 850
за у вјечној те држат цјени.
Тијем не држи да никако
муче бих се одјелио.
и срамотно и опако
издајник се твој открио. 855
Ере хтио сам доћи к’ теби
прије нег будем путовати,
да ти будем вољу од Неби
и дјељење мê казати.
I нејма се цјећа тога 860
твоја круна срчит сада,
ни издајника зват ме злога
побјегућа твога из града.
Сама иста ер знаш добро
да за твоју Картагину 865
оди себи нијесам обро
за властиту краљевину.
Покли вишња згара срећа
и богова свијех одлука,
латинску ми земљу обећа 870
и цесарство свијех јунака.
Нијесам дошо за мê воље
оди с’ тобом ја вршити,
ни за уживат твê пристоље,
твој вјереник и краљ бити. 875
Уживати среће моје
у испразности кад бих хтио,
из државâ родне Троје
вик се не бих одјелио.
Ту бих мире ја сатрене 880
повратио на сем свијети,
и сред земље ме рођене
иско живот мој доспјети.
Али воља вишње чести,
хоће да ја синку мому 890
искат будем друге мјести
у краљеству латинскому.
I замјерна чуда ова
Цјећ вјечнога добра мога,
бог ми Аполо пророкова 895
из знанога ступа свога.
А још обноћ ћаћко Анкизе
свеђ ме страши пун зле смеће,
управ на ме срчећи се,
ер не хајем за мê среће. 900
Јове ми исти својом моћи
по Меркурију заповједа,
да одовле будем поћи
у латинске земље уреда.
Кунем ти се по мû главу, 905
и по љубав синка мога,
како остављам твû државу
супроћ хтјењу срца истога.
Ну је трјеба вишње воље
и одлуке испунити, 910
и краљество и пристоље
синку мому не кратити.
Тим устав се мâ краљице,
и не сметај мене сада,
Нег’ разведри твоје лице 915
и чин разлог да те влада.
Дидоне:
Проклет био тко ће вîку
људскијем клетвам вјеру дати,
и химбену љубовнику
милостив се указати. 920
Ер ви када испуните,
Издајници, жеље ваше,
он час вјеру погрдите
од љубави праве наше.
Није мати твâ Венере, 925
нити је ћаћко вриједни Анкизе,
кад немилост та без вјере
у твом срцу находи се.
Тебе ê кâгод зв’јер немила
горска, у себи без начина 930
својêм чемером задојила
у пустоши од планина.
Покли плачне молбе моје
не могоше учинити,
да узбуду очи твоје 935
једну сузу испустити.
I да будеш указати
кратку милост на мê смеће
и разговор мени дати
ове смртне на несреће. 940
Не вјерујем вишњи Јове
да праведан јес на Неби,
ако злобе худе ове
не педепше сад у теби.
Ах о Боже, гди на свијету 945
да се изнађе вјера права,
ако узрочи мени штету,
правој, љубав јаох неправа?
Ако они кîј од свуди
би прогоњен на све стране 950
смртно мени сад науди
цјећ милости мê познане.
Ја га примих гола и нага
за мојега господара
и даровах сва му блага, 955
а сад мене, јаох, он вара.
Ето хари кû ми објави,
ето вјере кû ми одврати,
ето плате мôм љубави,
којом живот мој прикрати. 960
Аполов га ступ свјетује
на погубе мê пакљене
а Јове га згар силује,
да оставит буде мене.
Кô богови да су у рају 965
неправедна суда тако,
да у себи уживају
зло прихудо наше свако.
Ну остави мене сада
ишти кê хоћ земље од свита 970
неш’ ми утећи моћ икада,
да имаш крила стрјеловита.
Убит ћу се за сљедити
страшна сјена плави твоје,
да их будем подушити 975
кроз немиле гњеве своје.
Нека видиш ткô је пријка,
и срдита свака жена,
од невјерна љубовника,
која буде остављена. 980
Кад се уздушиш ù дно мора,
знам на помоћ још ћеш звати
Дидону ову, кâ најгора
тад ће ти се указати.
А ја мирна у покоју, 985
у паклу ћу још наћи се
кад уза ме душу твоју
будем гледат гди мучи се.
Оди Дидоне бјежи, а Енеја сам остаје.
Енеја:
Ах утече срчна у себи
пуна труда свîјм жестока, 990
и страх ме је да се не би
сад убила с’ мога узрока.
Ну трјебаê поћи мени
вишње воље извршити,
засве немир да пакљени 995
јад ми узрочи вјековити.
Сва ме дружба веће чека,
да на плави будем доћи,
у латинску земљу нека
узбудемо сада поћи. 1000
Ако се оди штогод стече
мени обрана ви будите
ò Богови, кîј најпрече
на ови ме пут сљедите.
Кор:
Мним да горà
није сред гóра 1005
зла лавица гњевна и пријка
нег’ ли жена
уцвиљена
од невјерна љубовника.
Она буде 1010
мисли худе
на врлине обратити,
у чемеру
своју вјеру
да узбуде осветити. 1015
Она труди
кроз јад худи
с кога сахне и уздише
кроз освете
свê проклете, 1020
да се вас свит сатарише.
Ну опака
жена свака,
која врсту свû не љуби,
разложно је 1025
зло свако је,
да је смете и погуби.
У љубави
склад борави
сличан слична себи ужива, 1030
не разлико
бит ће прîко,
у њем несклад свеђ прибива.
Тко се срами
својêм жељами 1035
ти не може погодити,
ер без срама
љубав сама
нага хоће свеђер бити
Тко спозно је 1040
биће своје
у кољену потиштену,
свеђ ће искати
за уживати
родом себи сличну жену. 1045
Ер сред страха
мисо плаха
уздржати ш’њом га неће
све што жуди
у разблуди 1050
да не проси рад свê среће.
I Дидоне
усионе
жеље указа свê љубави,
узе прика 1055
љубовника,
кî јê нехаран сад остави.
Он кољена
потиштена
и издајник родне Троје, 1060
зле без мјере
свê невјере
Указо је.
Сврха ата другога.
