Да богат у гори покликне зват' кога,
гора ш њим говори, ако туј није кога,
а убог сред пука да вика највеће,
њека је одлука, нитко га чут' неће;
богат је разуман у дјелу свакому, 5
а убог безуман, и није драг ниткому,
убог је несрећан у свему на свити,
богату ноћ и дан и сунчан зрак свити;
богатац све влада и свему ред даје,
а крепос назада у тмасти остаје. 10
Тијем његдје изневар ста играт' тога рад
лакомос, и динар и крепос за оклад.
Један се с друзием при, свак разлог свој прави,
тко 'е бољи од нас три у својој нарави?
Лакомос вели: ја, која сам богата, 15
сва кућа ер ма сја од сребра и злата.
А с ким се находи богаства дио већи,
тај на свијет господи свакому ње за плећи.
Ја се умијем владати, динар је мој слуга;
динар се обрати, тер се њом наруга, 20
тобом је, рече, смијех, ја слуга твој таман,
нијес' ли ти смртни гријех, у паклу ком је стан?
Ја тву ћуд немилу по вољи дворим, мнíш,
нег' што ти под силу с химбоме уздржиш.
За стећ' ме свегј сузиш, одрта, гола греш, 25
вијек вруће не окусиш, нег' паски гладом мреш;
за мене свијет вараш, приатеље не љубиш,
а себе свегј хараш и душу још губиш,
Ну да кад испуниш те жеље од свијета,
што ће бит' пак, што мниш, да те тко упита, 30
реци ми тој, драга, што имаш учинит'
од тога ти блага, напокоњ што ће бит?
Умриет' се подоба, друзијем ће све остат',
за туј хар врх гроба ки ти ће у вијек срат'.
Тад ћу ја слободан од рука твојијех бит', 35
а с вриедним ноћ и дан, прид ким ћу час добит'.
Ну ми је и сада и дјелом и ријечи,
мноме се свак влада, господи и дичи,
а ти ме срамотиш стригућ ме с свијех страна,
напунит' ер мном мниш сва мјеста од стана. 40
Држиш ме у тмасти, лакома наказни,
у гријеху без части, без божије бојазни.
Не знаш ли за бога најпрво на сај свит
разумна онога, који ме хтје створит'?
За што ми с обје стран два лица учини, 45
а не хтје влаштит стан вијек да ми намини?
Закон ми хотје дат' и рече: вијек труди
вас ћеш свијет обтјерат' на служби од људи.
С тијем свијетлим образи дружбу ћеш проц' многу,
тер се, чуј, не омрази богату ни убогу; 50
чуј, да те не обреже кроз памет тко луду
Пак теби не свеже примјеху ку худу.
Чим праву ти мјеру даш људем у плати,
сваки ће тву вјеру за драгу имати.
А ти сва одсгоре твориш ми тај дила, 55
и да мож', триш горе још би ми творила.
А није ти тој дости, нег' лажућ находíш
мени и крепости да на свит господиш.
Тамно ти вијек лице, а на тву малу хар,
безочна гладнице, свим вам сам ја госпар. 60
Краљества мном стоје, крепос се мном учи,
мном труде свакоје плаћају, тко мучи.
Зграде се мном граде и земље још теже,
виногради саде, копају и реже.
Тим познам, да си ти подложна под му влас 65
за'едно с том крепости, а ја сам ваша час.
На таке бесједе крепос се разједи,
на сагу тер сједе мегју тијем по сриједи,
и поче бесједит', велећи ријечи ове:
тко је тај на сај свит памети ослове, 70
ки крепос под ноге поставља и ниже?
Сцијени ли да роге тијем себи уздиже?
А тијем се потлача и не зна, куд греде.
Крепос је мајача, ткомугод што — —,
без мене ни нарав, ни сај свијет може бит', 75
ни хитра, мним, љубав добар плод узплодит',
ни сиви још соко без крила из гнијезда
полетјет' високо јак с крилим до звијезда.
Да будућ' мештриња ја вриједна од свега,
заман су сва хтјења без мене од тега. 80
Остављам назада лакомос проклету,
у паклу да влада худоба њом вијек ту.
Проклета ње инати од бога још ље би,
и отац богати, ки краде и граби.
За све тој кољено не бих мој дала влас, 85
будућ осугјено ме'у злобне у пропас.
Ну ти сад изиди, динару смрдећи,
тер са мном бесиди: тко је од нас два већи,
или ти или ја? ље свак зна, да теби
по мени лице сја, јак сунце на неби. 90
Ер кад те створи бог, хотје те поставит'
у земљу и брлог, пак мени објавит'.
Ја те изех за мој грих ље трудом моиме,
и свијетла учиних, и дах ти још име
и пак те по свиту одправих свуди поћ', 95
и дах ти јакос ту, да можеш све примоћ'.
С несвијести а сад твом проћ мени устајеш,
тер худим нехарством плату ми ту дајеш.
Смућена бит' ћу ја, што учиних, до вика,
а и бог се покаја, ер створи човика. 100
Лакомос кад чу тој, плам је узе срдити,
тер опет узе бој с динаром чинити,
и рече: дочим свит обтјече зрак сунчан
ја те ћу вик слиедит' не пристав ноћ и дан,
по путу свакому трудећ без пристан'ја 105
по кривом, правому, само да те имам ја
нека се ти ждима, отаре ки лиже,
тко ми те неима, под сваким јес ниже.
Кад криепос видје тој, к небесом диже се,
и рече: ну т' труд мој, што мени брине се? 110
С овезијем стат' га није, тер крила отвори:
ја ћу поћ', правда гди је; и одлетје узгори.
