Џоно Функјелица/АТ ТРЕЋИ
| ←АТ ДРУГИ | Џоно Функјелица Писац: Непознати аутор АТ ТРЕЋИ |
АТ ТРЕЋИ уреди
ШЕНА ПРВА уреди
СТИЈЕПО: Пер амор ди Дио, сигнор Гиугно, пристани толико на свак час уздисат! Хоћ починут од твојијех труда, ход' вечерас са мном у вјеренице, ди те с радоснијем и веселијем срцем чекају.
ЏОНО: Ах, сигнор Стефано, зашто ми не компатискаш? Спомени се да си био од мојијех годишта. Суху дрву мало је огањ од-потребе. Немо' се мном бурлат, сврши ме, да овако десперано свршим. Ов[у]ои, о нон в[у]ои, ио ви сон сервиторе!
СТИЈЕПО: Ти држиш да се ја бурлам, ер си узео све ствари алиа роверсциа. Џоно, освијести се, ево ти вјере божје, да те госпа Јела вечерас чека у кућу, и од тебе је контента и она и Аница. Немо' да те што смета страх очин, све сам ш њиме ја мало прије аџусто, он је контент да се овди вјериш, само да је прћија ин цонтанти од пет тисућа, ер будући и он дô толико његовој кћери а твојој сестри, хоће цон огни рагионе да му се опет врате у кућу. Овди су сад пет тисућа које ти ја обећивам у име госпође Јеле а по смрти госпара Јерка и ње све ће бити твоје.
ЏОНО: Кад бих мого промислит и држат за истину ствар да је тако, што ми приповиједаш, мого бих одахнут од мојијех труда; ма знам да је ово романца и једна приповијес, с којом цијениш одложит и осладит моје горчине и чемере.
ШЕНА ДРУГА уреди
КУСАЛО: Госпару Стијепо, поздравила те госпођа Јела и рекла вам је, да дођете кад је вами драго; све је справно.
СТИЈЕПО: Хоћ вјероват сад, али не? Освијести се једном, госпођа Јела è донна масцхиа; ако Јерко узуфистика, ја сам који ћу бит посриједи, и Нико Ручица, његов непут, све ћемо аџустати, и биће ко госпођа Јела устјебуде. Зато хомо у добар час! Кога је срам и страх, ти виле остави!
ЏОНО: Кад је тако, ја нејмам ријечи ни јакости да ти могу захвалити на овој љубави, ну знај, да докле узбудем жив, остаће од ње спомена при мени и у мом срцу. Нека ми прости отац, или му ће бит драго или не, ја хоћу овако тер хоћу. Сваки је држанији себи нег никому: qуи сиби, неqуам цуи бонум. Сон диспосто, чини од мене што је теби драго. Хомо, куда оћеш, ин б[у]он' ора!
ШЕНА ТРЕЋА уреди
РАДЕ: Помага', жено! Али си се с духовњаком стала тер те приобратио од твоје зле ћуди, и што ми мало прије не даде у кућу уљестит, сад си и сама по мене поручила.
МАРГАРИТА: Оно су међу нами све зла чељад мели и чинили; моја главице, ти мој а ја твоја, свој свога до јаме не оставља и не меће. Ко је нас хотио омразит, наће у својој кућици.
РАДЕ: Сад да си блажена и од Бога и од људи! Валах сад би се изнова с тобом вјенчо, нека живемо унąприједа у гоју, љубави и миру. I баба Андријула, нека си потпуно мирна, да ти је учинила да си веће бређа.
МАРГАРИТА: На вјеру, Раде, по свијем сењалијем рекла бих да сам бређа: брадавице ми су поцрњеле, сисе ми су исхридале и почеле растијет, што је најпрви ово сењо, снаходи ме туга, дошло ми је блијештило у очи, у утроби ћутим муку, и крв ми се из носа почела тргат. По, свијех обиљезијех рекла бих да ће дјетић бити.
РАДЕ: Што му драго буде да буде с берићетом!, Мени је драго да без мене она, ти огради то дијете, тер ме измијени чокеша. Онаке жене, ваљају које без мушке главе травами, коријењем и мантрагулам дјецу чине. Зато хомо веће дома, доста смо худовнијех ноћи страјали, будући живјели у свађи и у немиру.
МАРГАРИТА: Мој Раде, ова дјевојка доста нас је служила, зато хоћу да је вјеримо и да на сада њу дарујемо јој врху плате коларин од песет дуката, ер нас је корисно, часно и вриједно служила.
РАДЕ: Не ћу те порећ, буди ти све што хоћ, сампјда ме бегенишеш. Катарина, кад госпа хоће, ето се удоми, и али ћеш с двора човјека, али овди у граду, избира' на твој хатор!
КАТАРИНА: На вјеру, госпару, што ћу се тућ по селијем, дје у добру живеш четр мисеца само љети, а остало туга и жалос; нека ти града тер града, нај лише сада, дје, ко умије плањом тако и онако потегнут а маљицом и качом прикуцнут, не мањка му дваес динара на дан. Зато и ја ћу узети или изврсна Марангунића или вриједна Каменарића.
РАДЕ: Аферин, Катарина, ошђелдум, сафалђелдум. А сад, моја Маргарита, хомо дома да се испокојимо.
ШЕНА ЧЕТВРТА уреди
КАПЕТАН: Танто ми баста, цхе хо сцоперто ии традименто, и да су оно били мандатарији ди цонте ди Цуруцуцу, који будући од мене афронтан и рањен ин ун дуелло а п(ри)мо сангуе цон уна стоццата ин петто, будући чуо да сам капитô у ови либер град, посло је танти форешити цонтро ди ме, који, гионти qуи, да није било за моје форце, били би мало прије мном доспјели. Што будући од мене рапресентано а qуесто Магистрато, а они авизани од спије с једном фиљугом апоста пошли су пут Пуље. Зато за ово остало живота што ми остаје рисолво сам се доспијет за живјет сигуро на једној изули од овега доминија, тер ћу се оженит пер вивер ин паце е царитà. Трума, хоћ доћ са мном, лоцо ; е фуоцо аверете семпре.
ТРУМА:, Мајде ми се бољ овди уписат за капурала, а нигда ми не мањка, кад је овако моја срећа хтјела, оженит се у једнога од овијех госпара. Огни ун пер се. Иддио пер тутти! Зато, сигнор; цап(итан)о, андате сон. Дио!
КАПЕТАН: Ни јеси мого боље рисолват; од мене си сатисфан пер интиеро и имо »леттере делла фиделанза«. Рести фелице, а Дио!
ТРУМА: А буон виаггио! А сад ми је тријеба поћ у кор од гвардије и припоручит се онијем капуралим пер нон морир ди фреддо, докле и ја стечем кога госпара.
ШЕНА ПЕТА уреди
О фортуна потенс qуам вариабилис. Ах, Теофрасте, qуантум мутатус аб илло! Спомени се од онога великога говорења, è северо детто д' Антистене: инсаниам потиус qуам делецтер! А ти био си се учинио једна феминцула за љубав, фости бруттаменте делусо, био си наруган д' ун фамуло, ет ил туо Сулмонесе Овидио говори е дице: си qуа воленс апте нубере, нубе пари: ил веццхио ла веццхиа — стар за стара, ил нобиле ла нобила — племенит за племениту, ет сиц де сингулис, а не ун веццхио, како и ја, искати једну младу дјевојку, цоррево перицоло естремо, мого сам уртати међу скоље, е дар цон ла фронте нел тропицо дел верно. О мунде, о свијете, ја сам те сит, сон сазио де туои сцхерни, твога прикора и руга, ет проптереа воглио ритирарми нел мио цубиле пер студиаре ла миа спецулатива. Мунде, иммунде, вале!
ШЕНА ШЕСТА уреди
Браво, хоћ да ти речем, Кусало, ни овому се нијесам надо; прије сам цијенио летјет, нег госп(ођ)а Јела да ће рисолват овако без госпареве воље вјерити Аницу и довестити зета у кућу. Да видите невјесту, реко би, да јој сунце из образа сја, пара, да је с небеса пала, сва ти је покована сухијем златом. Ја ти сам изишо овди на врата за авизат госпара и ријет му, како ствар проходи. Жинти кад дође дома, биће сваке буке и тарлабуке, а за ријети право, грубу му су учинили. Која ти се вечера справља: све се огњиште свијетли у огњу, онди се пале индиоте, онди кокоши, она чисти капуне, она души голубиће, она ларда јаребице, печена, варена, робе сваке ко на пиру. Ма ко је ови Влах? реко бих да је куријер, ер га прате. Добар пријатељу, одкле те имамо, кому си послан и од кога?
ШЕНА СЕДМА уреди
КУРИЈЕР: Мој племићу, идем из Биограда од Петра Сухвичића с листим некому Јерку Логви доћи, не умије-м-у имена наћи ни изговорити.
КУСАЛО: Ђуста те срећа довела, ја му сам дјетић. Ма тако ти пута, повиђ ми, пријатељу, које му добре гласе носиш?
КУРИЈЕР: Тако сафуј видио и тако ми поштена софра, добри пријатељу, врло поштене за тога госпара; њеке му гроше пошиље што му су били при њему, и реко ми је, да ми ће бит од њега голем халвалук. Здравља ти, је ли какав на плати?
КУСАЛО: Ако то буде, вјеруј ми, бити ће лијеп дар. Ма ми ово одовуда госпара; пођи ти у град, да те на официо отпрате, а ми ћемо те чекат овди.
ШЕНА ОСМА уреди
ЈЕРКО: Ово су цолпи и инцетте доносити соклине дуката дома, а не ко и моја жена, која хоће врћ пет тисућа у море; ер дан данашњи узми зета, дискомода' се, исчакћи црно иза нокта; купиш пака непријатеље на твоје динаре. А, а, а, нијесам се надо, да Сабатто овако пронто од онијех заклада што су били по његове руке у мене заложени да ме ће цон пунтуалитà овако платит, е сенза пророгха а дирви ил веро, è буон Ебрео. Усеру ти зета при дукатим!
КУСАЛО: Да то ти су друзи зета, не вољно Кусало; свуд ли сам несрећан Ј..и враг, зле ти сам планите, под злу ти сам се звијезду родио! I ова ми фали, а ја цијењах добит колач.
ЈЕРКО: Амо стани, курвин пасалијеру, о кому зету говориш? Реци ми, што је ново!
КУСАЛО: Алерта, Кусало, кад не знаш ништа. Докле ми не даш колач, нон со ниенте.
ЈЕРКО: Дати ћу, само ми повијеђ што је то?
КУСАЛО: Мени колач, а теби зет у кућу, Џоно Функјелица, син Мароја Бабуре, довео га је госпар Стијепо Трица. Да видиш, госпару, која се феста справља у кући, сад би тантаролу забало.
ЈЕРКО: На ти колач! (овдиму да пес).
КУСАЛО: У рамену ти усахла, зашто ме сиромаха бијеш! Ја ли ти сам крив, ер ти је жена гаће обукла, кад си ти луд и не умијеш кућом владат. Ма кад мени не вјерујеш, ево ти непута Ника од овуда, сад ћеш од њега све чут и разумјет.
ШЕНА ДЕВЕТА уреди
НИКО: Дундо, све ти честито! нијеси могô бољега зета стећи. Посла ме тетка по вас, да дођете на ово весеље, ер без тебе све је глухо.
ЈЕРКО: А теби мал анно е мала пасца и с тетком! Витуперасте ме под старос; нон со ниенте, нè воглио сапер алтро. Ма кад сте је вјерили, дате цон цапо ал муро, и справите јој и прћију!
НИКО: Дундо, нијеси дијете, није тријеба лудоват. Онако хранећи мого си се витуперат, а сад ад онта ди цадауно учинио си што је био разлог да одавна учиниш. Сада тријеба је да одбројиш пет тисућа ин цонтанти.
ЈЕРКО: Пет тисућа ин цонтанти? пет тисућа на и теби и теци! У крв ми не тичите, од динаријем-(м)и не говорите, јес' ме разумио! Нон со ниенте, нè воглио сапер алтро. У мене су у ти ђенер кашуни прибијени чавлим пасатичим.
НИКО: Или ти тако или овако, зет је у кући, кому тријеба је сад прибројит пет тисућа ин цонтанти, ер Мароје, отац Џонов, једва се контенто на ти начин. I то је Стијепо наш апена ш њиме аџусто, а по смрти твојој и течиној обећало му се све ваше толико стабило колико мобило.
ЈЕРКО: По смрти на врби ми свирали! цар ли осоли, нека иде а цхи жде јуре, ма за живота не знам ништа. А што се Мароје контенто за примит пет тисућа у готову, донес'те мени двије, ја ћу бит арчиконтент, и да вам учиним струменат у нотарији. Ма покли је тако, и он уљезо у кућу, да се нами толико не ругају, ако не ће узет они кредит што имам у Биограду супроћ оному псу без душе Петру Сухвичићу, алтрименте нон со ниенте, нè воглио ентрар ин цаса.
КУСАЛО: Тер то се, госпару, ти ругаш онијем дугом у Биограду. Мени други колач, а теби мједи и гроши из Биограда!
ЈЕРКО: Мједи и гроши из Биограда? цхе грата нуова? сповијеђ ми како је то, мој драги Кусо?
КУСАЛО: Знаш како? Дошо је куријер из Биограда, теби послан од тога Сухвице и носи ти књигу и гроше.
ЈЕРКО: Гроше је куријер из Биограда донио? ди је, браче, ну га зови!
КУСАЛО: Отправили ти га су у град на официо, не може веле тардат. Ма га ово из града прате.
ЈЕРКО: Ферма' га и зови овамо!
КУСАЛО: Добар човјече, зове те госпар Јерко, да му придаш те књиге.
ШЕНА ДЕСЕТА уреди
КУРИЈЕР: Здраво, поштовани господине! Мени колач, а теби лис и поздрав из Биограда од Петра Сухвичића!
ЈЕРКО: Пр, пр, усеру ти лис и поздрав; јесу ли гроши, то је мој посо?
КУРИЈЕР: Све ће бит готово, кад пролегаш књиге.
ЈЕРКО: Ну да' је овамо; сигнор Нико, еја није при мени оћала, ну ми је пролега' ти!
НИКО: На твоју заповијед! (Овди Нико лега књигу): Ал Маг-о Сигнор Јерко Клока, Рагуса. Ади 10 Фрев. 1676 ин Белградо. Веле драго поздрављење госпару Јерку Клоки од мене Петра Сухвичића! А сада нека знаш, да сам с помоћи господина Бога добро здрав, што исто жудимо чути и од вас. А сада будући ја био потешко немоћан, да ни могох умријет ни оздравити, и знадући да вам је при мени пет тисућа реала Сивиља гросе, и будући се поднесо завјетом, тер скапулам од речене немоћи, да вам ћу удиле повратит ваше што је при мени, ер није нигда била моја мисо у лажу вам удрит, зато будући ја оздравио, спедискавам овега куријера апоста за дат вам на знање: али ћете ове мједи да вам импењам у толико кожа сушица и биволица, али у толико воска и остале пратежи од ваше содисфациони, али ћете да вам их трагам у Анкону али у Венедик? Учинићу, како ви заповијете. Друго ми не остаје само чекати ваше заповиједи, и моја домаћица П. V. D. вашу госп(ођ)у Јелу.
ЈЕРКО: А за чензе ни за добит курвин пас не рече ништа. Да ти речем: одахнух и ово ти се не надах, зашто свед четврти дио погине. А ти, пријатеју, пођи гори у хан, ја ти ћу послат колач, а сутра колико се отвори, даћу ти одговор и спедискаћу те натраг.
КУРИЈЕР: Е тако, мој добриковићу, да ти сам сиромах припоручен, ер су тијесни пути; приклопио је од свуд снијег, а о малу сам и харчу дошо.
ШЕНА ЈЕДАНЕСТА I УЛТИМА уреди
НИКО: Видиш, дундо, ето ти се вратише динари у кућу, од којијех се нигда нијеси ни надо. Зато хомо веће дома, нека подпуно весеље учинимо!