[Бол болује Краљевићу Марко][1]
Бол болује Краљевићу Марко,
бол болује девет годин дана,
и њега је одбигла родбина
и његова љуба Анђелија
и његова стара мила мајка, 5
остала му Аница сестрица,
која ј' брату ране прегледала,
па је селе брату говорила:
„Кажи мени, мој мијели брале,
ос умрити, оли оздравити?" 10
„„О Анице, моја мила селе,
нећу умрит, 'оћу оздравити,
да ми се је само напит воде
са извора што у гори тече.""
„Пошла би ти селе у горицу, 15
ал се бојим Мијата 'ајдука,
мога првог, брале, вјереника."
„„Поћ ћа селе у коморе моје,
приобиачи танко рухо моје,
ко ни нигда на животу било, 20
ни на жарком сунцу изнесено.""
Послушала Ане брата свога,
па облачи хаљине на турску,
припасала сабљу на 'ајдуцку,
па гре млада за гору на воду. 25
Кад је дошла за гору на воду,
то на води Мијате 'ајдуче.
„Окле јеси, делијо незнана,
окле јеси од којега града?"
„„Ја сам љуба Вука Огњенога, 30
а сестрица Љутице Богдана.""
Својој Мијо дружби бесидио:
„Налијте јој студене yодице,
пратите је до пол горе црне."
Кад су дошли да по горе црне, 35
бесиди ин гиздава дивојка:
„Фала вами, дружбо Мијатова,
а Мијату како Марку брату,
нит сам љуба Вука Огњенога,
нит сам сестра Љутице Богдана, 40
већ сам селе Краљевића Марка,
Мијатова прва вјереница."
Брзо дружба Мији полетила,
господару своме навјестила,
да дивојка којој воду даде, 45
није љуба Вука Огњенога,
нити сестра Љутице Богдана,
него селе Марка Краљевића,
Мијатова прва вјереница,
и то сама да дивојка рече. 50
Скочи Мијо на ноге лагане,
па узјаху свога врана коња,
докле Мијо до по горе црне,
дивојка је из горе изашла,
докле Мијо из горе изаша, 55
дотле Ане у своје дворове,
докле Мијо до ње доворов доша,
дотле Ане брату у коморе.
Тад беседи Мијате 'ајдуче:
„Отвор' граде, Краљевићу Марко, 60
досада смо били душманини,
од сад ћемо бити пријатељи,
ти ћеш дати драгу селу твоју,
за предрагу заручницу моју."
Враг ти знаде шта му Марко рече. 65
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
