Ко годи је први био
ки изнађе сликовати
људцки живот бојној рати,
веле знô је и умио.
У боју је множ привара
и запријека и засједа,
а свак позна и свак гледа
како ови живот вара.
Час покоја није ни мира,
свеђ је у боју одор худи:
кад се рађа, човјек труди,
када живе, кад умира.
Множ витеза и множ слуга
бој нескладни често губи,
а дуг живот наш погуби
оца, сина, кума и друга.
Од војске се војска страши
и у свако преда доба,
а свијет и пут и худоба
непријатељи свеђ су наши.
У бјен'ју се спрва чује
бубањ, трубља, свијетли све се,
стијег и перје простире се,
ну све с крвим пак свршује.
У животу перја прше
и стјегови таште части,
бубњи буче охоласти,
ну све то смрт у гроб сврже.
Од размирја крвавога
када и која сврха биће,
а тко када доживиће,
нитко не зна изван Бога.
Војеван'ју и завади
опће често наслидити,
за умрле поразити,
куге удесне и зли глади.
А наш живот често друже
и ш њим заједно опће доћи
злобе, гријеси и немоћи
и од тијела и од душе.
Тијем је истина да се бије
ко год живе на сем свијети,
ер војеват и живјети
није ствари приличније.