СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
ОРИТРИЈЕС, ГРАБИСЛАВ, СТРАШИМИР
ОРИТРИЈЕС:
Овако се туђе у руке,
татархане, ти спустити,
и ствар, коју с мало муке
сам си мого извршити!
На ови начин славну и бојну 2320
дат узети твоју слику
потиштену, недостојну,
и срамотну виленику,
да на очим свега свијета
ови ти се руг догоди, 2325
да под име твоје отета
диклица се ослободи.
Ах, химбени Вилозмаје,
псе од ниједне руке и вире,
ка те зла чес потакла је 2330
градити ми сеј немире?
Подат мени разумјети,
да знаш туђе згоде и среће,
а не умјет привидјети
твога руга, моје смеће. 2335
Уграбјену дјевојчицу
тај час мени не подати,
кроз јуначку му десницу
да је будем ја чувати,
него ниједну за потребу 2340
ктјет, злостари тамна опака,
с њом летјети пак по небу,
а не моћ је бранит пака.
За што ме си узхранио,
по свем свијету да се славим, 2345
кад си овако сад смотрио,
овијем ругом да заглавим?
Не био витез ја храбрени,
познан свему по сјеверу,
ако с твојијем тешкијем мени 2350
злом не платиш тву невјеру.
За врат га ћу пса стиснути,
да ми у руках душу изрига,
пак у небо њим метнути,
да свијет веће не види га. 2355
Гди су слуге моји верни,
да ми уреда доведу га?
Ах, прикоре мој чемерни,
ах, срамоте моје и руга!
ГРАБИСЛАВ:
Не смета се, наш драг брате, 2360
не мо ћутјет горка ваја,
руг не може пасти на те
обружена Вилозмаја.
Нека тамни виленици
чине отровне чари своје; 2365
ми храбрени заточници
чин'мо, што нам достојно је.
Наша ће ти силна рука
у Будиму данас граду
на очима свега пука 2370
стећи опета диклу младу.
Грди су наши мачи смиони,
наше бојно срце гди је,
тко да нам се не поклони,
тко да се опријет нами смије? 2375
СТРАШИМИР:
Један малијех од дјетића
гре с великом хитњом оди;
послушајмо помњо, цића
с које ствари к нами ходи.
