СКАЗАНЕ ПЕТО
ВИЛОЗМАЈ сам:
Ах несрећни Вилозмаје,
ка ти сила свијеш заслипи,
да занориш у ове ваје, 2430
да упадеш у ове шкрипи?
Како лијепа младца охола
бјех се служит упутио,
и брзијех врху кола
у небеса залетио; 2435
када силна моћ небеска
у највећу моју славу
обрати се и затрјеска
из ведрине на му главу,
тер без дикле лијепе и младе, 2440
ку пут кремскијех водијах краја,
упазих се из ненаде
посред ријеке од Дунаја.
Што висоцијех врх облака
дигосте ме, зле напасти, 2445
да из висина овијех пака
чините ми ниже пасти;
да ме једна дјевојчица
обружити буде овако,
и оборити земљи ница, 2450
мало мање с неба у пако;
да ја, који тијек охолијех
уставити могу ријека,
ње брзини не одолех,
ње не уздржах силна тијека? 2455
Ти си, хитра Сјевернице,
од свијех зала мени крива,
ка словинске моћ бојнице
оружа ми супротива;
ти си крилим летуштијеме 2460
брза коња њој довела,
и дала јој прстен, кијеме
ме хитрине све је смела.
Кад је овака сила од неба,
с мојијем јадом усионим 2465
на срамоту моју треба
јачему се да поклоним.
Тим вас мећем са злом чести
сва вилиња клета дила,
у ове руге и болести 2470
која ме сте увалила;
која мога Оритријеса
чинисте ми обружити,
кад га цијених до небеса
с мојијем знањем узвисити, 2475
нека угрске све крајине
и словинскé земље поју
ме прикоре и кривине
и срамоту тешку моју.
А и ти, бијесни татархане, 2480
у злу твому заслијепјени,
ме крипости наругане
велик дио јеси мени.
Ти би узрок, да се пружим
на високе данас плијене, 2485
и да дјелом тијем обружим
изненадке тебе и мене.
Бјестуј, слиједи махнитати,
све Угре силне на бој зови;
страх ме, брзо да ћеш знати, 2490
какви су ови витезови.
Вилозмаје, бјеж' од њега,
кад му је дружба тва недрага,
усред мјеста најдивјега,
гди људскога није трага; 2495
уклони се при злој срећи,
веће се овди за њ не ружи:
мало добра може стећи,
тко нехарне краље служи.
Нека с младцим охолима 2500
ма вилиња тврда остане,
ка ће с гласим несрећнима
у кремске се вратит стране.
Ви ме однес'те, црни облаци,
у дно ледне Гротландије, 2505
гди краљују мрази јаци,
гди зрак сунчан вик не грије;
паче уреда сад се суни
страшни шијун с гар с небеси,
и да желе моје испуни, 2510
тја ме из ове земље однеси;
јоште охоли пако испразни
све што црнијех сред понора
држи срда и наказни
худобнога клета збора; 2515
пошљи охоле све Горгоне
и Кимере све немиле,
Полифеме, Герионе,
Сфинге, Арпије, Хидре, Сеиле:
нека за мном лете, докле 2520
допрате ме плачна и ружна,
гди ме осветно небо прокле
ма доспјети љета тужна;
нека остану укопани
у пустошној голој гори 2525
дорадјени у овој страни
моји ружи, моји прикори.
(Овди односу Вилозмаја.)
