ПРИКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
АРМИДА сама:
Овди оставих драга мога; 615
што ово видим? али није
у овем мјесту, јаох, никога;
гди је отишо, вајмех, гди је?
Дијелио се, побјего је,
ово очитијех, јаох, биљега; 620
али несреће худе моје,
што се одијелих ја од њега?
I мого се одијелити,
и жалосну тужну мене
овди саму оставити, 625
да моје с њега срце вене?
Не ће бити то никада;
мојом власти, с ке свијет трне,
учинићу хрло сада,
да ступаје натраг сврне. 630
Мене сила сва горућа
пакљенога јаза двори,
учинит сам ја могућа,
мртво тијело да говори;
ја с усионијем заклетвами 635
могу чинит кроз влас прику,
свијестан човјек да се смами,
и промијени људску слику;
када хоћу ја, небеска
жарка свјетлос сва помрчи, 640
дажди, сијева, грми, трјеска,
надмено се море срчи,
плам не виђен земљу хара,
град обилан поље туче,
тријес из ведра неба удара, 645
од свуд силни вјетри буче,
расрдне се кажу слике
звијезде и мјесец сред небеса,
назад теку плахе рике,
забијена се земља стреса; 650
ја кроз моју силу многу
супроћ путу од нарави
сунце у исток вратит могу,
с неба дозват даж крвави:
знаће својом згодом љутом 655
ко га изведе мога из стана!
Раздријешена, распршана,
земљу кружим, стресам прутом,
три крат на исток, три крат гледам
на западне мркле дворе, 660
страховитијем тер бесједам
сионе изричем сад жаморе:
о пакљене страшне сјени,
пријеке силе, лави врли,
худе звијери, змај и огњени, 665
овди уреда тец'те хрли.
Ваша војска сва колика
сједини се у скуп клети,
тер нехарна љубовника
тијек устави, ступај смети. 670
Што ово силни тамни пако
на ме ријечи не одговара?
ке могујство крепко и јако
ме поруци силе удара?
Хрло, хрло, о проклете 675
срде остав'те тмасте дворе;
је да од мога гњева иштете
јаче клетве и жаморе?
Још крзмате и још цкните,
тер на ријечи ме крипосне, 680
о наказни немилосне,
брзијем бијегом не трчите?
Сад ћу, сад ћу, сад уреда
страшнијем гласом и врлиме
страховито зазват име, 685
вас од кога пако преда.
Један жамор, једна сама
ријеч његове силне власти
збија охолас, силу слама
од паклене зле пропасти. 690
Јаох, заман су моја дила,
заклетве су ме замани;
не познана њека сила
мој пожуди сврху брани.
Ја ћу кушат, остављена 695
је да липос плачна лица,
жалостива, уцвиљена,
буде јача виленица.
