СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
ГЛАСНИК I ИСТИ
КОРАЉКА:
Вајмех, један од овуда
к нам од стражан дворнијех греде,
знојом крвав, слике блиједе,
дихајући једва од труда. 1640
ГЛАСНИК:
Повидјет бих узо теби,
о краљице, боље гласе;
ну би воља ово од неби,
за то на ме не јада се.
АЛЧИНА:
Реци у кратко; ах јаох, прије 1645
нег ми будеш то зло ријети,
ја те могу разумјети,
потајно ми ништа није.
Не стој, пробиј срце моје,
ме доврши непокоје, 1650
немилос је смрт уцкњети
једној, која жели умријети.
ГЛАСНИК:
Сад, није веле још времена,
о краљице, Руђер худи
твога из двора зло сметена 1655
изљестит се смион усуди.
На једному коњу црну
под оклопјем бојар врли
на чувани праг насрну,
да у далеке земље одхрли. 1660
Ту смрт горку нам запријети,
њу носећи сред погледа,
ако му се уклонити
не будемо с врата уреда;
ну гледајућ и видећи, 1665
да му пута не чинимо,
и да те издат и утећи
јуначки му сви бранимо,
подрије с бедре мач притешки,
тиште острогом коња врана, 1670
тер се измијеша у витешки
скуп избранијех твијех дворана.
Ми се њему опиремо
без обзира и без страха,
и чинимо што моремо 1675
супроћ сили младца плаха.
Кунем ти се овом крви,
коју видиш, о госпоје,
да ми тече, да ми врви
низ рањено лице моје! 1680
међу вјернијех сто бојника,
ки брањахмо дворне зграде,
од пораза толи прика
да се један не припаде;
али која вик могаше 1685
одољети влас и сила
мачу онему, гдје стојаше
очит пораз, смрт немила?
Све се у крви тле црљени,
и, да стрепти тва доброта, 1690
у час један хара и плијени
једно гвоздје сто живота.
Не с толиком немилости
град с небеса љетни пада,
тер потуче у плахости 1695
младо класје, дробна стада;
не толико силна срти
поплавица с стрме горе,
за издријети и сатрти
њиве, поља, дубје и дворе: 1700
колико се с плахом силом
он међу нас хро затече,
и десницом свом немилом
погуби нас и посијече.
Како видје витез клети, 1705
да је стража сва побијена,
збоде коња тер полети
брже него муња огњена.
Самому се згоди мени
с љутом раном живу утећи, 1710
да глас ови не сцијењени
твојој власти будем рећи.
АЛЧИНА:
Пођи од мене тја далеко,
не узмнажај мојијех зала,
веле, вајмех, ти си реко, 1715
ја се веле наслушала.
