СКАЗАЊЕ ДРУГО
АЛЧИНА I КОРАЉКА
АЛЧИНА:
Јур свијетлећи сред полудне
сунце ствара мање сјени,
нукајући људи трудне
нагло искат хлад жудјени;
од врућине ну велике 1525
цвијеће, ке би зрачна лица,
губећ предње своје дике,
пригиба се земљи ница.
Сред дубраве лијепе оне
од зеленијех ловорика, 1530
хладне воде гди ромоне,
кијех благ вјетриц тихо шика,
у ово доба мој избрани
наћ се са мном обећо је,
али мој пут би замани; 1535
гди је слатко добро моје?
Што ћу, вајмех, приварена?
Нитко ми се не озива.
Ах, ма чести не смиљена,
ах, радости ма лажива. 1540
У дан ови жељно искаше
бит са мноме младац мили,
паче и вријеме притјецаше,
које бисмо урочили;
а сад ми се тужној крије, 1545
и, што уфање моје крати,
ни Кораљке јоште није,
која га је посла искати.
Не знам, која њу намјера
држи, да још не враћа се, 1550
да ми мога од Руђера
не донесе ке год гласе.
Ах, ка мисо пуна труда
смета трудно срце моје;
ах, несрећо моја худа, 1555
дијелио се, побјего је
Дијелио се, ах, дијелио,
уцвиљена душа ћути
горку жалос, јад немио,
зло велико ке јој слути. 1560
КОРАЉКА:
У дубрави од ловора
по све стране доли и гори,
покрај ријеке, покрај мора,
и по пољу, и по гори,
сто крати сам твога искала, 1565
о краљице, ја Руђера,
стократ у вас глас зазвала,
и још ми се не намјера;
паче ради дјела тога
све сам помно стране обашла 1570
свијетла двора краљевскога,
и нијесам га ни ту нашла.
АЛЧИНА:
Јаох, што чујем? што ће бити?
куд је пошо мој љубјени?
КОРАЉКА:
Један биљег чини мени 1575
у памети мом сумњити.
АЛЧИНА:
Реци што је?
КОРАЉКА:
Знаш, госпоје,
кад љубовник твој гиздави
у државу ову дође,
гдје га лијепос тва затрави, 1580
да на молбе тве велике
бојни остави мач и копје,
и с кијем стече вјечне дике,
гласовито своје оклопје,
полак одра које твога 1585
у лијеп начин направјено
видијаше се до дни овога
врху мира навјешено;
од оружја свијетла овега,
с чеса у срцу сумњим мому, 1590
сад не видим ни бијега
у твом стану краљевскому.
АЛЧИНА:
Ах, што зачух? јаох, што рече?
о Кораљко, сасма веће
очите су ме несреће, 1595
бесједа ме тва посијече.
Да дај каж' ми тужној мени,
узмножи ми болес љуту,
на ку страну, по ком путу,
побјего је мој жудјени? 1600
КОРАЉКА:
На тужбе си брза од веће;
од његова јоште бијега
гласа не имаш, а цијећ тега
жестоке си пуна смеће.
Ну ако витез племенити 1605
за направу оружо се,
и с витезим твојијем бити
бојну игру справио се?
АЛЧИНА:
Разговоре даваш лаке,
о Кораљко ма љубјена, 1610
на болести тешке и јаке,
којијем сам ја сметена.
КОРАЉКА:
Неправа су тај скончања,
која узмноже страх неправи.
АЛЧИНА:
У дјелијех је од љубави 1615
веће страха, нег уфања.
КОРАЉКА:
Од срца је племенита
у невољах јаки бити,
и у згодах злијех од свита
умјет болес сву покрити. 1620
АЛЧИНА:
Љубав, ка је сва разблудна,
не ће дјела од јакости,
и мука је љута и трудна
тајат смртне зле горкости.
КОРАЉКА:
Спомени се, о госпоје, 1625
у краљевској да си власти,
сломи болно срце твоје,
љутијем мукам не да области.
Слијепа љубав мало крати
и краљевска величина 1630
може складна и једина
у једному срцу стати;
тим ја видео му несрећу,
и да мој драг бјежи од мене,
пуна туге не изречене 1635
цвилит, паче умријети ћу.
