СКАЗАЊЕ ДРУГО
РУЂЕР сам:
Је ли гдје год тамна спила,
је ли гдје год понор јазни,
да ме скрије посред крила
међу срде и приказни, 1040
да не видим бијела дана,
да у забитју вјековиту
моја блуднос укопана
не узазна се вик на свиту.
Да с Дунавом све остале 1045
састати се ријеке буду,
мога гријеха не би опрале,
ки ме у горку држи труду;
гријеха, ки ће чинит мени,
да мој образ прид свим људем 1050
од срама се свеђ црљени,
да у тле пазит вазда будем.
Ово ли је поносита,
о Руђеру, хвала твоја,
ку врх витез свијех од свита 1055
стећ жељаше посред боја?
Овако ли, младче худи,
господара браниш свога,
ки толико сада труди
сред краљества франачкога? 1060
Он је тебе свеђ љубио,
ко самога љуби себе,
а ти га си оставио
у највеће сад потребе.
Што ће Африка силна рећи, 1065
што испанска страна бојна,
ова дјела тва видећи
неприлична, недостојна.
С коликрјем се, јаох, разлогом
мудри Атланте боли на ме, 1070
чим прид људим и прид богом
крива и буда покара ме.
А ти, рају мој честити,
Брадаманте ма љубјена,
које од срама изустити 1075
не бих имо славна имена,
кад зачујеш, ко је од мене
тва доброта рајска издана,
моје младости занесене
драг покоју, душо избрана, 1080
ке ћеш ћутјет ти немире,
које имат непокоје,
које прољеват суза вире
низ сњежано лице твоје!
Лијепе плате и достојне! 1085
ку ти обр ах, моја мила,
за погубе неизбројне,
које си за ме ти поднила.
Ти, за мене слободити
од вилине тврђе худе, 1090
не крати се подложити
на очите смртне труде;
ја отоле једва излазим,
а с нехарством не изреченим
вјеру и љубав тву не пазим, 1095
и час моју мало сцијеним:
они час те заборављам
...............................................
и сву мисо моју стављам
инострану на љепоту. 1100
Очи драге и љувене,
сред којијех је небо мило
од лијепости своје скровене
праву слику поставило,
ја за друзијех уздисати, 1105
и за он час не издахнути;
ја моћ, вајмех, вас издати,
и с моје варке не пукнути!
Прости, драга вјеренице,
прости, срце ме једино, 1110
мојијех жеља чесарице,
мојијех очи сунце истино.
Моја кривина ако је била
дјело и пород виловити;
узрок горка плача и цвила 1115
кајање ће моје бити.
Ну што мислиш, што цкниш веће,
о Руђера запањени?
врзи, здери ове одјеће,
разблудјеној сличне жени. 1120
Одијели се, већ одијели,
тврдо оклопје обућ теци;
или хрли на смрт, или
слободу опет драгу стеци.
