3.
ВРИЈЕДНОМУ И УЗВИШЕНОМУ ГОСПОДИНУ
ДИНКУ РАЊИНИ МАРОЈЕ МАЖИБРАДИЋ
Дијели се са врела тве ријеке љувене
љубав тва весела, и дође до мене
с крепосним књигами сложив их у пјесан
вриједнос тва меу нами, с ких ће бит ноћ и дан.
Знам крепос и твој глас ........... очити, 5
зач твоја свијетла час свијетлостим тач свити,
да многе тамности нашега језика
просвијетли задости да ће сјат до вика.
Ну веља пријазан, приатељу драги мој,
којом се завезан находим толикој, 10
да узла ствар која неће моћ до вика
раздријешит нит ћу ја ни мање смрт прика.
Тој желећ да и ја упоред с твојоме
.......................................................
.......................................................
Тешко је бреме тој, кô вриједнос тва проси, 15
пјесниче драги мој, и хоће да носи.
Славица од врана зач ни моћ притворит,
и земља пуштана не може плод плодит.
У дуго зач вриме згодит се тој буде,
и своје да име ткогоди забуде. 20
Ти жудиш љувено, тој добро виђу ја,
да златом такмено рђаво гвоздје сја.
Ријети ћу ову ствар, ако је што било
у мени икадар, све се је згубило.
Затезим пак пјесни није начин да твори 25
тко живе с бољезни и кога плач мори,
како ја, ки веће нијесам мој, ни сам жив,
кога су несреће сатрле и горк гњив;
у кому није реда, у кому здравља ни,
ки све смрт погледа, немило ка му цкни. 30
Од моје несреће нећу ти већ правит,
за мир твој у смеће, и срце не ставит.
Јер кад бих невоље изреко стоти дил,
ку ја знам најбоље, није тко би не сузил.
А што ме разум твој у пјесних сад слави, 35
говорећ да знам тој у биљу и трави,
ке сунце, даж плоди на земљи, а с небес'
у којих доходи толико вриједна чес;
тер уз тој нарави отајна, хоћ' да знам,
и хоћеш љубави да твојој одвит дам, 40
знам добро да гану љубав те ма на тој,
ка хоће, да стану, гди мудријех стоји број,
хотећи ствар малу велику учинит,
и дат јој похвалу, тој могу процинит.
Разум твој дохита све ствари зламене, 45
не само што пита за љубав сад мене;
тер да ја реку што о тому говоре
прилит би било то воде мало у море.
Зовеш ме на двор твој, сазидан на води,
гди плави велик број свакојаких доходи, 50
и морске гди виле пјесни ти спијевају,
и ке те тач миле, да живеш у рају;
а све тој ер твоја вриједнос хоће и жуди,
да се памет моја на пјесни пробуди.
Ако т' су бољесни, зов' ме да се болим, 55
а немој на пјесни, велми те сад молим.
Зач спијеват није ми моћ, како то одзгар рих,
у мени није моћ, нег сам пун туга свих.
Најпосли посла ми тва вриједнос лис био,
који сам сузами за радос примио; 60
краљеви и цари ке шљу тијем ке миле
за вриједне ке ствари хитро милос да диле,
нека туј питају што срце њих жуди,
тој да се плаћају хтиња њих и труди.
Хвала ти велика на тојзи милости, 65
кој да је прилика ријет ми није дости.
Зато т' ја ствар ину ни желим ни питам,
нег милос једину кој живот обитам,
да у њој не пристав, до сада како је,
уздржиш му љубав и ствари све моје. 70
ако ли по срећи згоди се кадгоди,
да будем ја стећи који дио слободи
срце ме скровено у дјела очита
дат ти ће љувено, што т' стидом обита.
