Шетња у ноћи
| ←Уништена песма | Шетња у ноћи Писац: Милета Јакшић |
Вила→ |
Зриче попак украј зовина коренка,
Други му се јавља у дубокој ноћи, —
Са мном никог нема, само моја сенка
Ступа поред мене у шумској самоћи.
Зрак месечев дрхти кроз клонуле гране
И тихо испреда сенчице и мреже,
Што нечујно слећу сребром испреткане
И прострте мирно на путањи леже.
Заспао је славуј у мрачној дубини,
Не чује се бахат ни мојих корака,
Само песма попка у овој тишини
И бојажљив шапат младих огранака.
И опет бих натраг до рујна осванка
Да не сметам миру што га поноћ ствара,
Јер са страхом слутим да дух благог санка
Дубоко у шуми негде се одмара.
Извор
уреди- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 100
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
|