Хрњица Омер тражи браћу на Вратнику
0001 Завикала вила с Алатуше,
0002 С Алатуше, високе планине,
0003 На име виче од Кладуше Мују,
0004 Ни по ноћи није битисало.
0005 То не чује у одаји Мујо,
0006 Него чује сестра Хрњичина,
0007 Јер је Мујо санак боравио,
0008 А Ајкуна сиди код пенџера.
0009 Кад је Ајка вилу опазила,
0010 Џамали је пенџер отворила,
0011 На пенџер је главу помолила,
0012 Све с’ пречува вила загоркиња,
0013 Гдје на име Мују довикује.
0014 Ајка своју главу повратила,
0015 Па је сила више брата Мује,
0016 Код ње свића гори виђалица,
0017 А жао јој брата пробудити,
0018 Па дивојци сузе удариле,
0019 Падоше јој Муји по образу.
0020 У томе се Мујо пробудио,
0021 Па он сестри Ајки говорио:
0022 „Што си, сестро, пенџер отворила?
0023 Кад је од Бога киша ударила,
0024 Наноси вихар мени по образу.“
0025 Ајка њему вели у одаји:
0026 „Брате, није киша ударила,
0027 Нег је моја суза из очију,
0028 Жао ми те, брате, пробудити,
0029 Мен’ се, брате, чини слушајући,
0030 Ко да тебе влашче довикује,
0031 Мујо брате, код наше авлије.“
0032 Мујо клиси у својој одаји,
0033 Па с чивије шару ујагмио,
0034 Па окрену низ камену кулу.
0035 Ја кад Мујо под кулу изиђе,
0036 Око куле по авлији пође,
0037 Ал му никог у авлији нема.
0038 Он испаде из своје авлије
0039 Око своје обађе авлије,
0040 А прочу се вила загоркиња
0041 С Алатуше, високе планине.
0042 Отишће Мујо од куле камене,
0043 Па он сиђе до под Алатушу,
0044 А вила му вели загоркиња:
0045 „Давор Мујо, Богом побратиме!
0046 Јеси л’ чуо и хабер узео,
0047 Да се ј’ диго Поповић Јоване
0048 А од Сења и чардака свога?
0049 У Јована шездесет хајдука,
0050 Поцинио сву широку Лику,
0051 По Лици је скупио цекине,
0052 Од дућана четири цекина.
0053 Хајде, Мујо, ти покупи друштво,
0054 Па ти сиђи у Вратник-планину,
0055 Боље га је тамо дочекати,
0056 Нег чекати код куле Јована,
0057 Јер ће Јован на Кладушу сићи.“
0058 Тад се Мујо натраг повратио,
0059 Па је сестри својој говорио:
0060 „Ајде, сестро, пробуди Халила,
0061 Нек се Халил спрема у одаји,
0062 Јер ме вила загоркиња виче,
0063 Да ето на ме Поповић-Јована!“
0064 Хоће Ајка, пробуди Халила,
0065 Па се Халил спреми у одаји,
0066 Па униђе своме брату Муји,
0067 Онда њему Мујо говорио:
0068 „Чуј, Халилу, мој брате рођени!
0069 Хајде дигни седам Кладушчана,
0070 Док се и ја спремим у одаји.“
0071 Оде Халил низ камену кулу,
0072 Пробуди Мујо остарилу мајку,
0073 Да му куха танке брашљенице.
0074 Док му Халил билој кули сиђе,
0075 Мајка спреми ситне брашљенице,
0076 Па их њима у торбе метнула.
0077 Упртише дуге граналије,
0078 Отискоше два брата рођена
0079 А са самих седам Кладушчана.
0080 Све дан по дан за недиљу дана,
0081 Нико не зна, куд су окренули,
0082 За њих гласа ни хабера нема.
0083 Тако прође и друга недиља.
0084 Кад је трећа настала недиља,
0085 Никад гласа ни хабера нема,
0086 Мајка не зна, што ј’ од дице било,
0087 У одаји сила код пенџера,
0088 Па пролива сузе низ образе.
0089 Она цвили за недиљу дана,
0090 И веш јој се мисец испунио,
0091 Па јој пета настаде недиља.
0092 Једно јутро сила код пенџера,
0093 Кука мајка ка и кукавица,
0094 А помоли с’ Омер из мејтефа,
0095 Па се томе чуду зачудио.
0096 Уђе Омер мајци у одају,
0097 Па је својој мајци говорио:
0098 „Давор моја остарила мајко!
0099 Што ти цвилиш, мени не казујеш?
0100 Деде кажи свом Омеру сину!“
0101 Њему вели остарила мајка:
0102 „Како, синко, ја цвилити не ћу,
0103 Кад ми Мује ни Халила нема!
0104 Мислила сам, моје дите драго,
0105 Да имадем и трећега сина,
0106 Али немам, мој Омере сине,
0107 Камо срића, да си женска глава!
0108 Ти да си се мушко пригодио,
0109 Ти би своју браћу потражио.“
0110 Омерица мајки говорио:
0111 „Давор моја остарила мајко,
0112 Хајде ми спремај танке брашљенице!
0113 Ја ћу своју браћу потражити,
0114 Да би знао, да би погинуо.“
0115 Намах старка на оџак окрену,
0116 А Омер се спрема у одаји,
0117 Нејак Омер од осам година.
0118 Па када се спреми у одаји,
0119 Мајка њему спреми брашљенице,
0120 Омеру их у торбу метнула.
0121 Он упрти шарену торбицу,
0122 А на раме дугу граналију.
0123 Њему вели остарила мајка:
0124 „Окрени, сине, Бишћу бијеломе,
0125 Сиђи аги Попрженовићу,
0126 То је, сине, Мујин побратиме,
0127 Ти упитај Попрженовића,
0128 Јесу л’ му се браћа навраћала,
0129 Би л’ он знао, што је од њих било.
0130 Ако с’ нису њему навраћали,
0131 А ти хајде преко Плишевице
0132 На Крбаву даиџиној кули,
0133 Ти даиџе питај Хуремаге,
0134 Јесу ли се даји навраћали,
0135 Није л’ за њих дајо потпазио;
0136 Ако с’ нису њему навраћали,
0137 А ти моли даје Хуремаге,
0138 Нек он тебе сведе на Удвину
0139 До беглука Лике Мустајбега,
0140 Ти ’ш беговој полетити руци,
0141 Нек ти беже једну чету скупи,
0142 Па је сведи у Вратник-планину.“
0143 Оде Омер са Кладуше биле.
0144 Кад је сашо Бишћу бијеломе,
0145 Билом двору Попрженовића,
0146 Кад ли ага сиди у одаји,
0147 Салам му даде Хрњица Омере,
0148 Прими ага Попрженовићу,
0149 А Омеру хожгелдију даје,
0150 С њим се ага за здравље упита:
0151 „Јеси л’ здраво, нејак Омерица?“
0152 „ „Здраво, ага, милом Богу фала!“ “
0153 „Је л’ ти Мујо здраво и Халилу?“
0154 „ „Нејма, ага, Мује ни Халила,
0155 Отишли су у Вратник-планину,
0156 Ево пета настала недиља,
0157 Зар се нису теби навраћали?“ “
0158 „Омере, нису, виру ти задајем!"
0159 „„Е мој ага Попрженовићу!
0160 Отишли су у Вратник-планину
0161 А са самих седам Кладушчана,
0162 Да ћерају Поповић-Јована.“ “
0163 „Муч’, Омере, ако Бога знадеш,
0164 То ли су ти браћа изгинула!
0165 Куд ће, брате, Мујо и Халилу
0166 А са самих седам Кладушчана!
0167 У Јована шездесет хајдука,
0168 Сву је бутум Лику поцинио,
0169 А шездесет и четири града,
0170 Од дућана четири цекина!“
0171 Омерица на ноге скочио,
0172 Он отишће из бијела Бишћа,
0173 Па изиђе на Завоље било,
0174 И окрену прико Плишевице.
0175 Када приђе прико Плишевице,
0176 Он окрену на Крбаву равну,
0177 Дан му прође, тавна ноћца дошла,
0178 Омерица на Крбаву сиђе
0179 А до куле даје Хуремаге.
0180 Њега пита Козлић Хуремага:
0181 „Куда си се нејак подигнуо,
0182 Је л’ ти здраво Мујо и Халилу?“
0183 Њему вели мали Омерица:
0184 „Сашао сам теби на Крбаву,
0185 Јер мог брата ни једнога нема:
0186 Дигоше се браћа на Кладуши
0187 А са самих седам Кладушчана,
0188 Па одоше у Вратник-планину,
0189 Да тирају Поповић-Јована.
0190 Јесу ли се теби навраћали?“
0191 „ „Омере, нису, виру ти задајем!
0192 Куд це Мујо будаласта глава,
0193 Да он тира Поповић-Јована
0194 А са самих седам Кладушчана!
0195 Зар није знао од Кладуше Мујо,
0196 У Јована шездесет хајдука,
0197 Да је нашу Лику поцинио,
0198 Од дућана четири цекина,
0199 То ли је Мујо главу изгубио!“ “
0200 Омер туди дана дочекао,
0201 Па је даји говорио своме:
0202 „Хај ме води бегу и беглуку!“
0203 Хоће ага, на ноге скочио,
0204 Па самурли ћурак обгрнуо,
0205 Назу ага кајсар-јеменије,
0206 Па сиђоше бегу на Удвину.
0207 Кад уђоше у беглук механу,
0208 Ал механа пуна Удвињана,
0209 Све је сио ајан до ајана,
0210 Међу њима бег Мустајбег Лика.
0211 Хуремага њему салам викну,
0212 Беже њему салам отпримио,
0213 Код себе му мисто начинио,
0214 Омерица руци полетио,
0215 Бег му не да руке пољубити,
0216 Вен он вели Козлић-Хуремаги:
0217 „Давор ага, мој акраму стари!
0218 Чије ј’ ово дите у одаји?“
0219 „ „Мустајбеже, од све Лике главо
0220 То је дите са Кладуше биле,
0221 А мој сестрић Хрњица Омере.“ “
0222 Њему Лика вели Мустајбеже:
0223 „Је л’ ти здраво остарила мајка,
0224 Ја л’ ти Мујо здраво и Халилу?“
0225 Омерица бегу говорио:
0226 „Здраво ми је остарила мајка,
0227 А мог брата ни једнога нема.
0228 Ово ј’, беже, пета недиљица,
0229 Како су се браћа подигнула
0230 А са самих седам Кладушчана,
0231 Да тирају Поповић-Јована.“
0232 „ „Мој Омере, је л’ истина права?“ “
0233 „Истина је, виру ти задајем!“
0234 „ „Зна ли Мујо Поповић-Јована,
0235 Да је Јован Лику поцинио,
0236 По свој Лици шићар покупио?
0237 То ли је Мујо главу изгубио!
0238 Па куд си се, сине, подигнуо?“ “
0239 „Вира ј’, беже, браћу потражити,
0240 Па се јесам теби навратио,
0241 Да ми чету скупиш на Удвини,
0242 Да ја идем браћу потражити.“
0243 „ „Дај с’ окани, мали Омерица!
0244 Гдје ћеш браћу, моје дите, наћи?
0245 Лако ј’, сине, друштво покупити,
0246 Ал је мучно буљубашу наћи
0247 А прид друштво на Удбини, сине!
0248 Би л’ се ико одазво меника,
0249 Да би био вридан буљубаша?“ “
0250 Сваки вели: „Не брини се с тиме,
0251 Ето главе малог Омерице,
0252 Нек он буде чети буљубаша!“
0253 „ „Не море, дицо, моји Удвињани!
0254 Лудо се је дите пригодило,
0255 Кадар није ићи војевати,
0256 Камо л’ браћу своју потражити.
0257 Него, дицо, Удвињани млади,
0258 Би ли ико био буљубаша?“ “
0259 Њему вели Тале Личанине:
0260 „Тамо т’ Тале четовати не ће,
0261 Јер сам једном друштво покупио,
0262 У Вратнику кавгу заметнуо,
0263 Пола ми је друштва изгинуло.“
0264 А подвикну Танковић Османе:
0265 „Ни ја т’ тамо војевати не ћу.“
0266 Што је годиц било Удвињана,
0267 Сваки рече, да у Вратник не ће
0268 Посли самог Огрошевић-Але.
0269 Але бегу своме говорио:
0270 „Ево, беже, вридна буљубаше!
0271 Дај ми, беже, Хрњицу Омера,
0272 Нека иде мојој билој кули,
0273 Онди ћемо конак учинити,
0274 Сутра ћемо до беглука сићи.“
0275 Даде му га Лика Мустајбеже,
0276 Одведе га Огрошевић Але.
0277 Кад сиђоше до куле камене,
0278 Па кад ушли у халват-одају,
0279 Кад ли Огрош сиди Омерага,
0280 Омерица турски салам викну,
0281 Па агиној полетио руци,
0282 Њему ага салам отпримио,
0283 Па се с њиме за здравље упита,
0284 Па он Али сину говорио:
0285 „Мој Алија, моје дите драго!
0286 Ово момче ко је и окле је?“
0287 „ „То је, бабо, Хрњица Омеру.“ “
0288 Онда га ага пита у одаји:
0289 „Куда си се, синко, опремио?“
0290 „ „Пошао сам у Вратник-планину
0291 Тражит браћа Мују и Халила,
0292 Па сам сашо у беглак механу,
0293 Да б’ ми беже покупио друштво;
0294 Бег би мени друштво покупио,
0295 Ал не море буљубаше наћи.“ “
0296 А подвикну Огрош Омерага:
0297 „Давор Але, мој једини сине!
0298 Ти с’ једињак, ни тебе не било!
0299 Што се бегу одазвао ниси,
0300 Да ћеш бити вридан буљубаша?“
0301 „ „Јесам, бабо, виру ти задајем!“ “
0302 „Нека, сине, милом Богу фала!
0303 Сад ја знадем, да сина имадем,
0304 Да се јеси на бабу бацио.“
0305 Па се фати дивит и калема,
0306 Па направи књигу на колину,
0307 Метну ј’ ага под јастуке своје.
0308 Кад им сутра био дан освано,
0309 Подранио Огрошевић Але,
0310 Он униђе баби родитељу,
0311 Па он бабу у руку пољуби:
0312 „Халали, бабо, сину јединоме!
0313 Ја с’ виђати, ја веш не виђати.“
0314 Ага с’ књиге фати од јастука,
0315 Па је даде сину у одаји:
0316 „Ето т’, синко, књиге написате!
0317 Кад сиђете у беглук механу,
0318 Књигу подај нашем Мустајбегу,
0319 Нек ти беже то друштво подигне,
0320 Што сам ти га у књигу пописо;
0321 Ако теби тога не да друштва,
0322 Вами хода до Вратника нема.“
0323 Узе Але књигу написату,
0324 Отискоше низ кулу камену,
0325 Сиђоше побре до беглук механе,
0326 А механа пуна Удвињана.
0327 Але им салам даде у механи,
0328 Пружи бегу књигу написату,
0329 Бег је узе, па је разавио.
0330 Шта му ј’ ага у књиги правио:
0331 „Дедер, беже, ти покупи друштво:
0332 Првог, беже, Талу Личанина,
0333 Па подигни Танковић-Османа,
0334 Дигни беже, Блажевић-Омера,
0335 Па им подај Ђулић-бајрактара
0336 И још тријест личких набодица.
0337 Ако ли их, беже, дигнут не ћеш,
0338 Тамо Але четовати не ће.“
0339 Намах их је беже наредио,
0340 А сви су се туди пригодили,
0341 Сваки момак на ноге скочио,
0342 Окренуше својој билој кули,
0343 Па се сваки у одаји спреми.
0344 Кад им сунце на подне изиђе,
0345 Све се друштво скупи код беглука.
0346 На ноге скочи Огрошевић Але,
0347 А и с њиме Омерица мали,
0348 Бег их хаир-довом испратио,
0349 Отишће Але и одведе друштво.
0350 Ја кад сађе у Вратник-планину,
0351 Але хода за два за три дана,
0352 А Вратник је врлетна планина,
0353 Нигди гласа од Хрњица нема.
0354 Кад четврто јутро освануло,
0355 Освануше на врху Вратника,
0356 Уставише с’ врху на планини.
0357 Све му друштво сједе по планини,
0358 Успе се Але на јелу зелену,
0359 Па погледа Сењу каменоме,
0360 А ништо му очи утекоше,
0361 Он погледа под кланац бијели
0362 А под кланац под Вратник-планином,
0363 Он угледа лагахне кочије,
0364 Гдје под кланац оне долетише,
0365 Под кочија вране бедевије,
0366 А под кланцом бунар вода хладна,
0367 Уставише с’ код воде кочије,
0368 Из кочија искочи госпоја,
0369 Па изиђе на тепу ледену.
0370 Госпе сиде на тепу ледену,
0371 А истом се сунце помолило,
0372 А Алија са јелића сиђе,
0373 Па је своме друштву говорио:
0374 „Давор моја браћо и дружино!
0375 Није л’ мајка родила јунака,
0376 А сестрица брата охранила,
0377 Да он узме дугу граналију,
0378 Да он спане низ Вратник-планину
0379 А под кланац леденом бунару?
0380 Јер су дошле лагахне кочије,
0381 Ено их, браћо, код воде бунара,
0382 Из кочија ј’ госпе искочила,
0383 Ено сиди на тепи леденој,
0384 Госпе сама, веш јој никог нема,
0385 Па да види, какве су кочије.“
0386 Свак му мучи, ништа не говори,
0387 Ал не мучи Танковић Османе:
0388 „Ево, побро, такога јунака!“
0389 Осман спрти шарену торбицу,
0390 Он извади ислах котаркињу,
0391 Па фес-капу са главе снимио,
0392 А устаче ислах котаркињу,
0393 Пола му је плећа потрпала,
0394 Па упрти шарену торбицу,
0395 А поприко узе граналију,
0396 Премиче се од јеле до јеле,
0397 А прискаче од стине до стине.
0398 Није лова брез хитра сокола,
0399 Четовања а брез Танковића!
0400 Осман спаде под Вратник-планину.
0401 Кад из кланца искочи бунару,
0402 Госпе сиди на тепи леденој,
0403 Код бунара лагахне кочије,
0404 А под њима вране бедевије,
0405 Он госпоји добро јутро викну,
0406 Госпоја му јутро отпримила:
0407 „Да си здраво, из горе хајдуче,
0408 Што ћеш овди, однили те врази?
0409 Ако сиђе од Кладуше Мујо.
0410 Море тебе пожелити маја.“
0411 Њојзи вели Танковић Османе:
0412 „Мучи, госпе, ако Бога знадеш!
0413 Оклен овди од Кладуше Мујо?“
0414 А госпоја њему говорила:
0415 „Е Бога ми, из горе хајдуче!
0416 Ево пета хода недиљица,
0417 Како ј’ Мујо сашо и Халилу
0418 А са својих седам Кладушчана,
0419 Мој хајдуче, у Вратник-планину,
0420 Па он тира Поповић-Јована.
0421 Тријест му је погубио друга,
0422 Још их тријест има у Вратнику,
0423 Па је Мују мира намирила,
0424 Уфатио господина мога,
0425 Господина леденичког Јанка,
0426 Па га собом по Вратнику вода,
0427 На њега је таин навалио,
0428 Па ја морам јутром подранити,
0429 Стират таин вавик до бунара,
0430 Јер ће сада раз таина сићи,
0431 Само што се нису помолили!“
0432 А њој вели Танковић Османе:
0433 „О госпојо леденичког Јанка!
0434 Дај ми, драга, коју боцу вина
0435 И подај ми хљеба бијелога,
0436 Да ја бижим у Вратник-планину,
0437 Док се није Мујо помолио.“
0438 А госпоја са тепе скочила,
0439 Додаде му двије боце вина,
0440 Два три хљеба даде бијелога,
0441 Осман момак стрпа у торбицу,
0442 Па побиже у Вратник-планину.
0443 Своје друштво на планини нађе,
0444 Све дружини на Вратнику каже,
0445 Што му каже госпе под Вратником,
0446 А он спрти шарену торбицу,
0447 Па истеже пуне боце вина,
0448 А извади хљеба бијелога,
0449 Посида му у коледу друштво.
0450 Кад с’ напише врху на планини,
0451 Туди они ватру наложише,
0452 Па ће туди конак учинити.
0453 Кад им сахат по јацији прође,
0454 А ситан се огањ проломио
0455 У Вратнику високој планини,
0456 Чу се грло Хрњовине Мује,
0457 На име виче Поповић-Јована:
0458 „О копиле, Поповић-Јоване,
0459 Ни ’ш утећи ни главе однити!“
0460 А чује се Хрњица Халилу,
0461 Гдје и Халил у Вратнику виче:
0462 „Давор побро, Танковић-Османе,
0463 Ето их тамо, поврати их амо,
0464 Чувај, побро, Огрошевић-Але,
0465 Не шали се, Тале Личанине!“
0466 Није брата, док не роди мајка!
0467 Када Омер браћу опазио,
0468 На ноге клиси, а у Вратник ћаше,
0469 Уфати га Огрошевић Але:
0470 „Стан’, Омере, луда ниси глава!
0471 Далеко се огрош проломио,
0472 А тавна се ноћца уфатила,
0473 А Вратник је врлетна планина.“
0474 Он устави нејак’ Омерицу,
0475 А веш била пушка утишала.
0476 Мало вриме, а дуго не било,
0477 Јопе с’ чуо огрош од пушака,
0478 А чу с’ грло од Кладуше Мује,
0479 Гдје но Мујо на Вратнику виче:
0480 „Давор побро, Блажевић-Омере!
0481 Ето их тамо, поврати их амо,
0482 Па их ради натирати на ме!
0483 Не шали се, Тале Личанине,
0484 Чувај добро стаза и богаза!“
0485 Јопе клиси мали Омерица,
0486 Уфати га Огрошевић Але:
0487 „Стан’, Омере, будаласта главо!
0488 Далеко је оно у Вратнику.“
0489 Јопе им се пушке утишале.
0490 Кад је пола ноћи наступило,
0491 А сломи се огрош од пушака
0492 Врло близо у Вратник-планини,
0493 Стаде вика Хрњовине Мује:
0494 „Ето их, побро, Диздаревић-Мехо.
0495 Не шали се, Ђулић-бајрактару!
0496 Ради их, брате, натирати на ме!“
0497 А кад чуо Огрошевић Але,
0498 Они дуге пушке појагмише,
0499 Па метнуше у гори бусију,
0500 А удари Поповић Јоване,
0501 Натира га Хрњовина Мујо,
0502 А дочека Огрошевић Але
0503 Из бусије у Вратник-планини.
0504 Кад се сломи огањ од пушака,
0505 А наскака Поповић Јоване
0506 На Турчина Огрошевић-Алу,
0507 Дочека га Але из пушака,
0508 На њег пуче из пушака малих,
0509 Ал залуду, кад га не сватио!
0510 Јер допаде Поповић Јоване,
0511 Он уфати Огрошевић-Алу,
0512 Па га себи на плећа бацио,
0513 Па побиже кроз Вратник-планину.
0514 А завика Огрошевић Але:
0515 „Амо, брате, Диздаревић-Мехо!
0516 Однесе ме Поповић Јоване.“
0517 А пред њега Мехо искочио,
0518 Дочека га из пушака малих,
0519 Ал залуду, кад га не сватио.
0520 Допаде до њег Поповић Јоване,
0521 Па Поповић Меху уфатио,
0522 И њег себи на плећа бацио,
0523 Понесе их оба низ планину.
0524 А завика Диздаревић Мехо:
0525 „К мени, брате, Ђулић-бајрактару,
0526 Однесе ме Поповић Јоване!“
0527 А искочи Ђулић бајрактару,
0528 Па на њега пуче из пушака,
0529 Ал залуду, кад га не сватио,
0530 И њега лапи Поповић Јоване,
0531 И њега Јован на плећа бацио,
0532 Па побиже низ Вратник-планину.
0533 А ста вика Ђулић-бајрактара:
0534 „К мени, брате, Тале Личанине,
0535 Однесе нас Поповић Јоване!“
0536 А пред њега Тале искочио,
0537 Па се своје фати граналије,
0538 На њег Тале пуче у планини,
0539 Ал не свати Поповић-Јована,
0540 А Јован га за доламу зграби,
0541 Повуче га собом низ планину,
0542 А завика Тале Личанине:
0543 „К мени, побро, од Кладуше Мујо,
0544 Однесе нас Поповић Јоване!“
0545 А наскака Хрњовина Мујо:
0546 „Стан’, копиле, Поповић-Јоване!
0547 Лако ј’ носит дицу низ планину.“
0548 А кад Јован Мују опазио,
0549 Свију Јован баци у планини,
0550 А Хрњица до њег долетио,
0551 Здупи за пас Поповић-Јована,
0552 Издиже га повише себека,
0553 С њим ошину о стину студену,
0554 Пуче њему чело на петеро.
0555 Од тридесет друга Поповића
0556 Никакав му није уграбио,
0557 Све му туди изгинуло друштво.
0558 А изиђе Огрошевић Але
0559 Својим друштвом ватри у планини,
0560 С Хрњицом се грле на планини,
0561 За јуначко питају се здравље,
0562 А све им је друштво у планини:
0563 Све им друштво на хесаб изиђе,
0564 Ал им нема малог Омерице.
0565 Јер док туди пушка утишала,
0566 Одметну се Омер у планину,
0567 Ни он не зна, куд је окренуо,
0568 Него вавик кроз планину скаче,
0569 Не би л’ друштво своје потрефио.
0570 Када ништо Омер погледао,
0571 Угледао џамали пенџере,
0572 Јер на срчу ждрака ошинула,
0573 Управио Хрњица Омере,
0574 Управ лети свићи видјелици.
0575 Кад он нађе чардак од дрвета,
0576 Нејак с’ Омер до пенџера појми,
0577 Па погледа кроз срчу ледену,
0578 А угледа дви госпоје младе,
0579 Гдје обидве сиде у чардаку:
0580 То је чардак Поповић-Јована,
0581 У одаји Поповића љуба,
0582 И Јелица, сестра Поповића,
0583 Па међу се еглен заметнуле.
0584 Љуба вели Јелици заови:
0585 „А Јелице, моја заовице!
0586 Бака, бака од Кладуше Мује,
0587 Куд се ј’ диго у Вратник-планину,
0588 Мог Јована тира по Вратнику!
0589 У Јована шездесет дружине,
0590 А у Мује седам Кладушчана.“
0591 А Јеле јој вели у одаји:
0592 „Мучи, снахо, луда ниси глава!
0593 Тријест му др’уга Мујо погубио.
0594 А тако јој крста и закона,
0595 Како сам чула од Кладуше Мују,
0596 И ’но ће му тријест погубити,
0597 Па ће и њег Мујо уфатити.“
0598 Све то слуша мали Омерица.
0599 Кад им Омер ричи разумио,
0600 А госпоју Омерица виче:
0601 „О госпојо Поповић-Јована,
0602 Отвори ми чардак од дрвета!
0603 Мене ј’ Јован посло до чардака,
0604 Да ти хабер од Јована кажем.“
0605 А госпоја низ чардак полети,
0606 Па чардаку врата отворила.
0607 Када Омер у чардак униђе,
0608 На големо чудо нагазио,
0609 Самих шта он виђа граналија
0610 Осим малих пушак џехведара,
0611 Што је био Јован накупио,
0612 Све по Лици личких набодица!
0613 У том Омер у одају уђе,
0614 Госпојама добра вечер викну,
0615 Госпоје се томе зачудиле:
0616 „Чуј, госпоје Поповић-Јована!
0617 Јесте л’ чуле и хабер узеле,
0618 Да ј’ Јована мира намирила
0619 На Хрњицу у Вратник-планини ?
0620 Све Јовану друштво изгрђено,
0621 А Јована Мујо уфатио,
0622 Извео га на врх на планину,
0623 Па је Јован Мују побратио,
0624 Мујо њему за братство примио,
0625 Њему ј’ Мујо одришио руке,
0626 Па је мене Јован оправио
0627 И побро му Хрњовина Мујо,
0628 Вире ми, госпе, дрвену чардаку,
0629 Да запалите фењер-видјелицу,
0630 Да понесете вино и ракију,
0631 Госпоје са мном врху на планину,
0632 Да потврде братство на планини.“
0633 Оне оби на ноге скочиле,
0634 Запалише фењер-видјелицу,
0635 Наточише вина и ракије,
0636 Окренуше уз Вратник-планину.
0637 А Хрњица сиди на планини,
0638 Разгорио ватру на планини,
0639 Бутум сјаје по Вратнику клетом,
0640 А изнили Поповић-Јована,
0641 Он код ватре лежи у планини,
0642 А на њему русе главе нема.
0643 Све се чуде личке набодице,
0644 Колики је Поповић Јоване.
0645 Кад с’ госпоје близу прикучиле,
0646 Па Јована угледаше свога,
0647 Да на њему русе главе нема,
0648 Побацаше вино’ и ракију,
0649 А бацише фењер-видјелицу,
0650 Побигоше обидве госпоје.
0651 А ста вика Хрњице Омера:
0652 „К мени, брате, Огрошевић-Але!
0653 Утече нам љуба Поповића
0654 И Јелица, сестра Поповића.“
0655 А полети Огрошевић Але,
0656 А за њиме Хрњица Халилу,
0657 Пола с’ за њ’ма друштва подигнуло,
0658 А пола га оста на Вратнику.
0659 Хитро госпе низа Вратник скачу,
0660 Оне с’ јагме до чардака свога,
0661 Ујагмише у чардак дрвени.
0662 Кад унишле у халват-одају,
0663 Кад ал сиди Омерица мали,
0664 Јер је првље чардак ујагмио,
0665 А ста вика Огрошевић-Але:
0666 „Гдје си, побро, Хрњица Омере!“
0667 „ „Ево ме, брате, у чардаку билу!“ “
0668 Спаде Омер, па чардак отвори,
0669 А друштво му у чардак униђе.
0670 Они дрвен чардак поробише:
0671 Уфати Јелу Огрошевић Але,
0672 А госпоју Блажевић Омере,
0673 У торбице насуше цекине,
0674 Све што их је Јован покупио.
0675 Покупише мале џехведаре,
0676 А пребраше дуге граналије,
0677 Па они дрвен чардак запалише,
0678 Окренуше у Вратник-планину.
0679 Док изашли врху на планину,
0680 А већ зора перо помолила.
0681 Тад Хрњица друштво подигнуо,
0682 Па одведе друштво низ планину,
0683 Управише на широку Лику,
0684 Носе главу Поповић-Јована.
0685 Кад су сишли Огрошеву гају
0686 И довели Јелу Поповића,
0687 Ту завргли шенлук и весеље.
0688 А Хрњица сиђе бегу своме,
0689 Даде му главу Поповић-Јована,
0690 Бег му препе од злата челенке,
0691 Самурли га ћурком обгрнуо.
0692 Та ј’ дружина плахо задобила.
0693 Сав добитак право подилише,
0694 Подилише мале џехведаре,
0695 Подилише мекахне цекине
0696 Све код куле Огрошевић-Але,
0697 Па је Але Јелу потурчио
0698 И момак се с њоме оженио.
0699 Ожени се Блажевић-Омере
0700 Вирном љубом Поповић-Јована.
0701 Дигоше се три Хрњице младе,
0702 Па одоше на Кладушу кули,
0703 Утишише своју стару мајку.
