Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ШЕСТИ ПРИЗОР



ШЕСТИ ПРИЗОР
Друга дворана у двору херцеговом.
Херцег, кнез Воислав и војевода Алтоман уђу.


ХЕРЦЕГ:
Из Рассије добре имам гласе.
Скупило се четир-пет хиљада
У Ружици гори кршовитој,
Све јунака, што мрети не маре,
Само да се душману освете.
Који жали брата ил’ сестрицу,
Који отца, а који љубовцу,
А многима децу потукоше,
И спалише бијеле дворове,
Поробише, где год што нађоше;
Изпод мача многи утекоше.
Вођа им је кнез Јамометовић,
По имену сви га добро знате,
А ја знам му и јуначку главу,
Кад смо оно прије три године
С Хамзабегом љути бојак били,
Кнез Велимир сам је к нама дош’о
Само да се Турцима освети,
И окупа руке у крви им.
И јест јунак руке окупао,
Гонио је по бојишту Турке
Као ор’о птице голубице.
ВОИСЛАВ:
А мрзи ти на проклете Турке
Као божја на грех црни душа.
У њега се можеш поуздати,
ВОЈЕВОДА АЛТОМАН:
Турци су се јако осилили,
Опили се срећним бојевима,
Тешко ћемо њима одолети.
Херцег (даје му писмо):
Ево читај, шта ми Гргур пише.
Како војску на Турке кренемо,
Удариће и он са севера.
Већ и њима тамо сувише је.
Већ су сити сродства са султани.
Дорастла им вода до устана,
Или с нама морају пливати,
Ил’ скрстити руке, па тонути.
ВОЈЕВОДА АЛТОМАН:
Истина је, што за њих говориш.
Али то је семе Бранковића,
Издаће те кад се и не надаш.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.