Херцег Владислав/17

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
СЕДМИ ПРИЗОР

СЕДМИ ПРИЗОР

СИНИША (ступи из шуме):
Ао лепо срне ил’ кошуте,
Што наиђе на мога херцега!
С тог дувамо, да нам душник прсне,
А он ћути, ништ’ не одговара!
ХЕРЦЕГ (Видосави):
А што ћутиш, селе, говори ми,
К’о што нам је она свирка сладка,
Коју у сну из раја чујемо,
Тако ми је твој разговор сладак.
ВИДОСАВА:
Немогу ти речи прословити.
Тако ми је пуно срдце сласти,
Да ми грца у тесним’ грудима.
Владиславе, кажи ми, шта ми је?
СИНИША (на страни):
Незнам, које ближе ватре стоји,
Ил’ ко пита, ил’ ко одговара!
ХЕРЦЕГ:
Ништа друго незнам ти казати,
Већ да слађег часа не имадох!
Ох анђелу из неба ведрога
Дража си ми од живота мога!
(Чује се рог ловачки изблиза.)
ВИДОСАВА (одвуче руке):
Владиславе, ето ти дружине!
СИНИША (покаже се):
Господару, ти си залутао.
С тежком муком могосмо те наћи.
ХЕРЦЕГ:
Љуто с’ вараш, ако тако мислиш!
Никад бољим не погодих путем!
Ту су двори мог стрица жупана,
А ово је жупанова шћерца,
Која ће нас у дворе одвести.
(Пружа јој руку.)
Хајде, сестро, одведи ме отцу,
Пошао сам, да га обрадујем,
Знам да ми се данас и не нада.
ВИДОСАВА:
Не доиста! Јер иначе неби
Данас браћа к теби одлазила.
Хоће ти се јако срадовати.
Идем напред, да му брже јавим,
А ти управ за мном са дружном.
(Одтрчи.)
ХЕРЦЕГ (Гледа за њом узхићен.)
СИНИША:
Господару, је л’ то сестра твоја?
ХЕРЦЕГ:
По жупану, по рођеном стрицу.
Зашто питаш, што те се не тиче?
СИНИША:
Што говориш данас к’о никада?
Како с’ неби Синише тицала
Лепа сеја херцег Владислава?
За тебе ћу увек главу дати,
За ову бих и две, кад б’ имао!
ХЕРЦЕГ (смеши се):
Љута змијо, непромаљај главе,
Ђурђев данак још није прошао.
Ид’ доведи дружину овамо.
Ено двора, тамо ћеш ме наћи.
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.