Јур справна сам у радости
Дјелити се тјела од мога,
Здружит моје честитости,
Друга сљедит љубјенога. 2420
Ти мê гвоздје прем немило,
Слатка утјехо непокоја,
С кием је добро мê свршило,
На кому је слика моја.
Ти сред прси љубјениех 2425
Пут крвни си отворио,
Кроз кî из мука пакљенијех
Дух стрављени ‘е одлетио.
Посред прси не ћу рану
Мîех труднијех сад разлати,
Нек мâ душа прие на страну 2430
Гдје мој драги буде стати.
Слико моја немилосна
Која сврши рај истини,
Ах, и мене, јаох, радосна,
Сврши, сатри и раскини. 2435
Мене исту мном убит ћу
Кад мном драги доспио је,
Мноме мене, јаох, сврши ћу
Кад мном доспие добро моје.
По ћу, ах, по ћу већ сљедити 2440
Сунце моје изабрано,
Нек уживат, нек видити
Будем лице тој сунчано.
Ти љубјена мâ Љубице,
На мâ дјела не страши се, 2445
Нити устављај мê деснице,
Ни мој жељи опири се.
Нег пођ ћаћку зледи моје,
О придрага, тер одкрит ћеш,
Ах, мê смртне непокоје, 2450
Њему самием сповидит ћеш.
Лис ови му умиљено
Дат да будеш још те мољу,
Позна дјело нек љувено,
Сву ћуд прику, мû невољу. 2455
ЉУБ[ИЦА]:
Како смртна огласница
Без болести вјек да буде
Твоје вјерна дворкињица,
Да сповједа твоје труде?
Ах, промјени, мâ госпоје, 2460
Худе одлуке, таште смеће,
Немој трунит цвиетје твоје,
Твê младости у прољеће.
Немој да те кî сан хара,
Што си сњела, ах неставно, 2465
Неман прика често вара,
Говорење ње је издавно.
Немој себе издавати,
Јаох, на памет помно стави
Сама себи смрт задати 2470
Да је проћ Богу и нарави.
Кољена си од људскога,
Немој сршит тач немило,
Од срца ‘е неставнога
Таке смрти прико дило. 2475
Дакле, мила, већ промјени
Таште одлуке твê сљедити,
Твога лица зрак румени
Немој тако потамнити.
ФИЛ[ОМЕНА]:
Ах, рјечи су све залуду, 2480
Глухјем хридим све говориш,
Заман мисли твоје труду,
Да ме од смрти ослободиш.
Душа моја хрли очито
Гди је покој вас мој прави, 2485
Имам срце становито
У љубјеном у љубави.
(Убија се)
ЉУБ[ИЦА]:
Вајмех мени, ах богови,
Што учини? Рана ово је,
Јаох, издахну, и труд ови 2490
Мо ће подњет срце моје?