[Фала Богу, фала јѳдиноме]
Фала Богу, фала јединоме!
Запросио Алић Мустаф’ ага
у Будиму граду бијеломе
по имену Ајкуну девојку.
Не узе је за девет година. 5
Кад настала десета година,
књигу пише Алић Мустаф' ага,
па је прати у Будима града,
а на руке Ајкуни девојки.
У књиги јој ’вако наручује: 10
— „Чујеш ли ме, Ајкуно девојко!
Чекала си за девет година.
Почекај ме још девет година,
ако мислиш мени бита љуба."
Књигу гледа Ајкуна девојка, 15
књигу гледа сетна невесела,
па дозивље свога старог бабу:
— „Чујеш ли ме, мој стари бабајко!
Да ми кројиш ру’о османлијско.
Да ми градиш сердарског калпака, 20
да ми скујеш л’ка буздована,
да ми купиш ата нејашена,
да поодим Мустафина двора,
не би л' курви у чем досадила."
Послуша је њен стари бабајко, 25
те јој скроји ру’о османлијско,
и сагради сердарског калпака,
још јој гради пушке кубурлије,
а сакова л'ка буздована,
и купи јој ата нејашена. 30
Подиже се Ајкуна девојка,
право иде Мустафи у дворе.
Кад је дошла у бијеле дворе,
ал' Мустафа на столу сеђаше,
око њега седамдесет слуга. 35
К њему уђе Ајкуна девојка,
Пак овако ријеч проговара:
— „Божја помоћ Алић Мустаф-ага!"
— „Дај Бог добро, незнана делијо!"
Још говори Ајкуна девојка: 40
— „Диг' се, курво, не дига' се мајки!
Диг’ се брже, да ми коња шеташ!"
Насмеја се Алић Мустаф' ага,
И овако поче беседити:
— „Ид’ одатле незнана делијо! 45
Ја сам вид’о још бољи' јунака,
и бољи су к мени долазили,
ал’ никоме коња шет’о несам.
Ето видиш седемдесет слуга!
Бирај слугу кога теби драго! 50
Нек ти шета коња по сокаку,
док нам мати зготови вечеру."
Мука стаде Ајкуни девојки,
па прифаћа свога буздована,
Те удара Алић Мустаф’ агу. 55
Како га је лако ударила,
чини ми се и данас га боли,
једва живог са столице свали,
њега свали, сама се ували.
Болан оде Алић Мустаф’ага. 60
Болан оде добра коња шетат,
па казује својој старој мајки:
— „Чујеш ли ме моја стара мајко!
Ево дође незнана делија,
па ме тера да му коња шетам. 65
Ја му дава’ по избору слугу,
да му шета коња по сокаку,
он измахну лака буздована,
удари ме преко половине,
колико ме лако ударио, 70
једва жив се са столице свали',
ја се свали', а он се ували,
па остаде у столу седећи."
Њему мајка ти’о проговара:
— „Шетај, синко, жив’ ти моја глава! 75
Да ми, сине, главу не изгубиш.
За срамоту у свом белом двору,
па упитај незнаног делију,
какву ће нам тражити вечеру."
Мустаф'ага коња прошетао, 80
па улази смирно у одају,
па он пита незнаног делију:
„А Бога ти, незнана делијо!
Кажи мени, шта ћеш за вечеру?"
Одговара Ајкуна девојка: 85
— „Бре, курвићу, ја нисам делија,
но сам јунак, од Босне спа’ија.
Тебе двори седамдесет слута!
Да ми спремиш седамдесет јела!"
Опет мајка сина световала! 90
— „Спремај, сине, господску вечеру,
спремај, сине, ма и за срамоту.
Делија је грдна силеџија.
Па ће теби грђе досадити."
Кад приспело време за вечеру, 95
а ето ти седамдесет слуга,
те ми носе седамдесет јела.
Мустаф’ага софру ми стављаше,
па говори Ајкуна девојка:
— „Казуј мени, Алић Мустаф’ага: 100
или волиш са мном вечерати,
или волиш на диван стајати?"
Мустаф’ага поти’о говори:
„Ја не волим с тобом вечерати,
но ја волим на диван стајати." 105
Вечерао босански спа’ија.
Кад су дигли софру испред њега,
опет збори Ајкуна девојка;
— „Чујеш, море, Алићу Мустафа!
Да ми простреш свилену постељу!" 110
Простр’о му је свилену постељу.
Кад спа’ија легао да спава,
опет аги овако зборија:
„Или волиш да крај мене спаваш,
или волиш да ми ноге тареш?" 115
Алић ага ’вако одговара:
„Ја не волем крај тебе да спавам,
но ја волем ноге да ти тарем."
Па му сву ноћ беле ноге таре.
Око њега седамдесет слуга. 120
Сви видеше гаће туманлије,
Алић ага од стра’ не видио.
Кад у јутру зора зазорила,
пробуди се босански спаија.
Довикује агу, Мустаф’агу: 125
— „Диг’ се, море, да ми коња спремиш,
да ми кажеш пута до Будима,
јер ми ваља Будим по’одити."
Кад му ага коња опремио,
појашио босански спаија, 130
и овако аги говорио:
— „Ајде напред, курвино копиље!
Да ми кажеш пута до Будима!"
Здраво дошли до Будима града.
Кад су били на сред бела града, 135
обрће се Алић Мустаф’ага,
обрће се на десно, на лево,
'де ће видет Ајкунина врата.
Кад дођоше Ајкуни пред врата,
диже руку босански спаија, 140
па отвара Ајкунина врата,
па ми опет Мустаф’агу пита:
— „Што с’ обрћеш на десно, налево?"
Алић ага ’вако одговара:
„Кад ме питаш, право ћу ти казат: 145
ево има девет годин' дана,
како овде запроси’ девојку,
по имену Ајкуну девојку,
не узе’ је за девет година,
још за девет узети је нећу." 150
Гро’отом се Ајка насмејала,
и овако аги говорила:
— „Срам да те је Алић Мустаф’ага!
Ја нијесам босански спа’ија,
но ја сам ти Ајкуна девојка!" 155
Мука стаде Алић Мустаф’аги,
удари се руком по колену,
па од јада ’вако проговори:
— „Авај мени до Бога једнога!
Ка’ ћу, јадан, у дружину поћи!" 160
