У градини струк босиљка
Недељко Богдановић: У градини струк босиљка, Градина број 5-6/1971, стр. 63-70.
Између више десетина песама забележених у сврљишким селима Бучуму и Белом Потоку доносимо овде једну руковет. Извесна њихова тематска обједињеност, иако није случајна, није тражена. Више нам се, при избору, наметала разновроност ових записа. Па и она није сасвим уопела, као што не би успела, верујемо, ни она уобичајена класификација на посленичке, љубавне, религиозне,... и друге групације, јер је усмено пеоништво обогаћено преплетом различних мотива па би сврставањем једне песничке творевине у једну оријентациону целину друге групе, можда неправедно, биле осиромашене.
Тешко је утврдити порекло ових песама, време њихова настанка, распрострањеност, варијанте, а у овом тренутку није нам сасвим могуће да утврлимо ни то јесу ли и где ови примерци објављени. Па и ако јесу, ако има и варијаната, ако и нису ове песме сврљишке можда, ми ћемо се задовољити истином да ове пеоме живе на земљишту где смо их чули и ми их, ево, такве и предајемо читаоцима. Релативио кратке, могле су да се лако и дуго памте, и неки саопштавачи или певачи, од којих смо ове песме записали, тврдили су да оу их чули још за време свога детињства, обично од својих баба, а карактеристична језичка боја села око Тресибабе говори и о томе да су ове песме доста дуго на овом терену.
А шта о самим песмама рећи и зашто о њима говорити? Најбоље је ако оне саме говоре, колико могу. Ми бисмо, овом приликом, саопштили само неке, своје личне, утиске.
Већ прва песма ове руковети налмамила нас на загонетан смисао аџијина војевања и повела нас у време османлијских похода који су каткад, сведени на лични ниво ратника, и у лепим робињама налазили свој циљ, али иас црвенилом чизама упозорила да ће робиња за коју годину дана ваља војевати проћи крвавим трагом силе. У другој песми један структурни елеменат њен, име просиоца Селима такоће упућује на муслиманске изворе ове интересантне песмице, али нам се разложнијим чини тумачење по коме означени елементи имају само карактер песничког манира а да је битније њихово емоционално тле коме социјалне ознаке могу омогућити јаче значење, и зрачење. И доиста, у цареву одговору (види песму 2) у својеврсној опозипионој конструкцији, стилоки релевантној, налазимо поетску тврдњу о предности умног и паметног над лепим и допадљивим, што песму сели у атаре србијанског села, одакле се својом горком интонацијом греха јављају и стихови какве имамо у песмама 18 и 19, за које мислимо да су у овом избору најстарије.
Застали смо пред искреношћу песме у којој непозната мома у клетви хвали необичну лепоту изабраника (песма 3). Лепота као удес, као фатални источник трагичног које је комплементарно заносно лепом, није непознат мотив у усменом пеоништву. Од заручнице Милића барјактара до ове пеоме Не треба много ићи — само проћи једну модификацију поетоког жаришта. Друшке и сестре рођене запаљене лепотом момка не могу сакрити своју до егоизма нараслу љубав, а њихова клетва само је вербални израз емоционалне реакције на немогућност остварења љубави у условима природне недељивости лепоте. Оно што оплемењује исто тако може и да боли.
Несумњиво је да је лирско уомено песништво израз емоција и схватања младежи, а та младеж, исто је тако нсумњиво, до наших дана готово, била је у зависности од прејаког утицаја старијих и настојања која се ниоу увек, а можда и никад, подударала са тежњама и жељама младих, било да су то хтења која можемо назвати плодом одређеног времена или пак она својствена младима уопште. Млади су најчешће били свесни свога положаја, и немоћи своје на том положају, а песма је била онај вентил за одушак емонионалног потиска побућеног и нараслог у стегама сурових патријархалних друштвених односа. Мирослава Ранђеловић, неписмена певица, даровала нам је једну, у овоме, врло илустративну песму (15). Строги назори беговског времена (да ли само тог) дозвољавали су друштво момака и девојака у послу, али време разоноде, евентуалне забаве, интимности, регулисано је неприкосиовеним правилима о понашању чељади. Бегова белија, која је толико мучила бега како да је пожње, планула је до подне, момци и девојке заједно су је жели, заједно ручали и пландовали, али „јадна" вечера представљала је и растанак и одвајање једних од других, а сам акт одвајања, у коме су поетски јунаци доспели у пасиван положај, појачан је рустикалним елементима грађеним поређењем са насилним одвајањем јагањаца од дојкиња.
Мотив изневерене љубави колико и сама љубав, увек може да песничкој слици обезбеди плодно емоционално тле. У условима патријархалне етике, а с тим условима на жалост морамо рачунати док се предајемо дрхтајима ових стихова, та неверност има смисао трагике будући да женик или невеста најчешће и нису могли утицати на избор брачног друга док су о томе одлучивали старији. Ипак, песма то не прашта (12) исто онако као и кад је изабраник одговоран за своје поступке (песма 11). Горда пастирка, мома загорка, поносно и пркосно одбија речи своје будуће заове, остављајући вољеног без одговора на његово „умирање за њом" јер се огрешио о неповредивост љубавне тајне.
Указаћемо на један моменат песме не баш непознате људима који прате све значајније напоре на сакупљању народног блага источне Србије. То је онај део осме песме када се уз непостојање хлада под виооким дрветом паралелно поставља тврдња да „убава мома род незна”. Читалац ће неки стих раније наћи и паралелни стилем да таква „мома род нема", а сигурно је да ће му оваква танана варијација односа лепоте према ограничењима родбинством и њено постављање према односима одговарајућих елемената у природи, лишених дакле социјалних услова егзистенције, омогућити поетски доживљај.
И само неколико речи о песми која нас може поучити да је снага израза ових песама иа висини њиховог естетског домета. На социјалној основи израсла, трагично интонирана, песма-распеће (запис број 16) расцветава се у суморан цвет горког мириса, толико богат преливима опорог сазнања у сликању сиромаштва, тог спољашњег друштвеног узрока емоционалног слома заљубљене јединке, колико је то сиромаштво велико, а лепо нађени изрази, у градацији растуће експресије којом се немогућност остварења љубави с девојком богатог рода наглашава, указују на снагу талента безимених стваралаца без чијих би смо напора били много сиромашнији.
О богатству врта којим омо трагали, нека говори и податак да је било жена које су и по триидесетак песама знале напамет. Овде дајемо и имена саопштавача којима остајемо захвални. У заградама је број година саопштавача, а бројеви ван заграда означавају редно место песме у руковети. Напомињемо да су све ове сељанке неписмене, и да су пеоме забележене 1971. године^
Рада Богдановић (51): 1, 11, 13, 16;
Савка Петровић (65): 2, 5, 8, 10;
Мирослава Ранђеловић (60): 3, 4, 7, 9, 15, 17, 18, 19;
Добросавка Ђорђевић (50): 12;
Песме 6,14. записивач је узео из материјала који је сакупио за време службовања у Белом Потоку, код Сврљига, али без података о саопштавачима.
- 1. Аџијина градина
- 2. Селим проси у цара девојћу
- 3. Младо момче проклета ти мајћа
- 4. Испод село зелена ливада
- 5. Јоване, море, невене
- 6. Вино пију тридесет другара
- 7. Ела, Видо, дуда да беремо
- 8. Убава Радо, убава
- 9. Калиница к’л газила
- 10. Ој момченце, мисло моја
- 11. Тодорће, т'нка загорће
- 12. Знајеш ли, момче, знајеш ли
- 13. У градину струк босиљак
- 14. Девојчица цркву мете
- 15. Полегла је бегова белија
- 16. Не иди, синко, не лудуј
- 17. Тијо пева Загорка девојћа
- 18. Богдена је беда потпаднула
- 19. Кукавица рибу честитала
Бучум принада тимочко^лужничком дијалекатском подручју чије се говорне одлике и у овим песмама огледају. Песма 6 и 14 записане су у Белом Потоку (сврљишком). То село припада другом подручју, сврљишко-заплањоком, унеколико различнијем од претходног. Овде смо задржали и старину граматичких облика, и реченичну конструкцију и фонетске карактристике изворног казивања, а полуглаоник познат овим говорима бележили смо знаком (,). Неке речњ учинило нам се, могу бити непознате читаоцима из других средина, па ћемоо овде дати њихово значење. У заградама је број песме у којој је реч употребљена.
диде (1) — елидирано: да иде;
подноси (2) — поноси;
обрисин (4) саопштавач Мирославја Ранђеловић, није знала да објасни значење ове речи али се сложила с тумачењем, добијеним с друге стране, да је то искварени облик речи ибришим. Обриоин-тканице биле би у том случају тканице (појас) проткане свиленим концем;
пола (7) — крај сукње;
к'л (9) — кал, као, блато, каљуга;
подбедила (9) — напала, оптужила;
мисла (10) — мисао, оно што је предмет мишљења;
бробињак (12) — мрав;
навревило (13) — наразговарало, нааишковало;
цевара (17) — врста свирке, дужа фрула;
подпаднула (18) — допао је беде, спопала га неорећа.
Уводни текст, записи и објашњења
Недељко БОГДАНОВИЋ