Удовица Јела[1]
Мало село, што си невесело —
У теби ми све коло играло,
А данас ти све муком умуче? —
Како не би невесело било,
Кад премину мајкин Радојица, 5
Остаде му млада удовица
И сироче од седам месеци!
Јели иде и отац и мајка,
Зову себи двору бијеломе;
Беседила удовица Јела: 10
„Ман’те ме се, и отац и мајко,
Да оставим стару свекрвицу,
Да оставим сироту нејаку,
Сви би мене прекорили људи!”
Бсседе јој стари родитељи: 15
„Ти не лудуј, мило наше д'јете,
Пођи с чедом двору бијеломе,
У њега је тета на удају,
Тета ће му водице донети,
А стара га успавати мајка, 20
Не брини се за твоје сироче!”
Кад се Јели на ино не свиди,
Она вели старим родитељем:
„Стан'те мало, и отац и мајко,
Док успавам сироту нејаку, 25
Нек’ не трга за мном очицама!"
Кад успава сироту нејаку,
Пошеташе двору бијеломе.
Кад стигоше насред горе чарне,
Љуто Јелу забољела глава, 30
Па говори својим родитељем:
„Скините ме на зелену траву,
Љуто ме је забољела глава,
Нећу вама пребољети бољу!
Обић'те ми сироту нејаку 35
И свекрву, вашу стару прију!"
То говори, с душицом се бори,
Доле паде, горе не устаде.
Онде младу стари саранише,
Оста Јела под зеленом јелом. 40
(АСАНУ, бр. 8552/257, XV, 2, бр. 72).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
