Удаја шћере краља Вукашина
Опреми се Вукашине краље,
Опреми се на цареву војску,
Удворове љубу оставио,
И овако њојзи говораше:
„О Маријо, вјерна љубо моја! 5
„Када дођу по Росу сватови,
„Лијепо ми дочекај сватове,
„А јошт љепше опреми Росанду,
„Е ће брзо по њу свати доћи.“
Оде краље на цареву војску. 10
Уто доба кићени сватови,
Лијепо их Мара дочекала,
Сви сватови коње отсједоше,
Коње воде у коњске походе,
А сватовеу бијелу кулу, 15
Положише пива и јестива.
Ал' да видиш Росандине мајке!
Ево ти је ћери у одају:
„О Росандо, мила шћери моја!
„Дај ти мене твоје одијело
„И на руке злаћене прстење, 20
„Да ја видим, како би стајали.“
Даде Роса мајци одијело,
И даде јој злаћене прстење.
Кад се Мара тако изођела,
Покрива се везеном марамом, 25
Па отиде међу ђеверима.
Ђевери јој били говорили:
„Мили Боже, чуда великога!
„Дивно ли је лице у ђевојке,
„Како да је удовичко лице! 30
„Какве ли су руке ђевојачке,
„Како да су попадије руке!“
Отолен се свати подигоше,
Одведоше Росандину мајку.
Кад то виђе Росанда ђевојка, 35
Брже иде на бијелу кулу,
Па довати дивит и хартију,
У лишце је пером ударила,
Из образа крви наточила,
Те је ситну књигу начинила 40
Милу бабу, Вукашину краљу:
„О мој бабо, Вукашине краље!
„Стара ми се преудаде мајка,
„Остаде ти на оџаку Роса.“
Па кад таку књигу накитила, 45
Она нађе пошту књигоношу,
Књигу дава, тако проговара:
„Књигоноша, мој по Богу брате!
„Бржај носи књигу бабу моме;
„Ако стигнеш на првом конаку, 50
„Добрим ћу те даровати даром.“
Књигоноши Бог и срећа дала,
Стиже краља на првом конаку,
Вукашину књигу изручио.
Кад он виђе, што му књига пише, 55
Он се брже натраг повратио,
Краљ уз поље а свати низ поље,
Кад је краље свате сусретао,
Вели њима Вукашине краље:
„Пријатељу, сватски првијенче! 60
„Је ли тестир приступит' ђевојци?
„Да ја моје насјетујем дјете.“
Сви сватови тому каил били:
„Тестир ти је, колико ти драго.“
Краљ приступи коњу и ђевојци, 65
Подиже јој са лишца мараму,
Па кад виђе, да није Росанда,
Он потрже ножа од појаса,
Па удари своју вјерну љубу,
На двијеје поле раставио. 70
Сватовеје натраг повратио,
Те им дава Росанду ђевојку:
Шћер удаде, а копа љубовцу.
Ал' протужје на коњу ђевојка:
„Јао нано, јао моја рано! 75
„Ко ће мене испратити, нано!
„Ко ли нано, дати благосове!
„Ко ли нано, у род дочекати,
„Изљубити, за здравље питати!“
Јошт ђевојка ћаше туговати, 80
Но је свати муком замукнуше,
Замукнуше, па је ућешише.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
