* * *


      

Три побратима

Вино пију до три побратима
У Рисовцу према јарком сунцу:
Једно побро: Јанковић Стојане,
Друго побро: Смиљанић Илија,
Треће побро: Мандушићу Вуче. 5
Кад се они вина понапили,
Сваки с' вали, да је јунак прави.
Ал' говори Јанковић Стојане:
„Што би који, браћо, најволио?“
Онд' Илија приче говорити: 10
„Чуј, Стојане, ја бих најволио,
„Да сам сада у новој механи —
„Вино пити, а Мару љубити.“
Онда Стојан приче говорити:
„Смиљанићу, женска љубилицо! 15
„Мислио сам да си јунак прави..."
Онда Стојан приче говорити:
„Чујте, браћо, ја бих најволио,
„Да ми абер са котара дође,
„Да су Турци котар поробили, 20
„Поробили, ватром попалили.“
Истом Стојан у ријечи биво,
Ал' га солдат са Росанде виче,
Виче солдат са Росанде страже:
„Јанковићу, зло попио вино! 25
„На грдне ти ране ударило!
„Ено Турци котар поробише,
„Поробише, ватром попалише
„Упалише кулу Јанковића,
„Поробише дућан Мандушића, 30
„Ујагмише сестру Смиљанића.“
Кад то чуше сва три побратима,
Згледаше се, на ноге скочишe,
Сваки своме коњу појагмио,
А Илија крилату Голубу. 35
Ал' говори Смиљашић Илија:
„О мој брате, Јанковић Стојане!
„Вав'јек кажеш, да сам женска глава;
„Видићемо, ко је мушка глава; —
„А ти чујеш Јанковић Стојане! 40
„Хајде, брате, под Вуч'јак планину,
„Од планине ти затеци Турке;
„А ти, чујеш, Мандушићу Вуче!
„Хајде, брате, уз котаре равне,
„Уз котаре ти прикупи Турке 45
„Ка'ко чобан уз пролеће овце;
„А ја идем пр'јеко на котаре,
„Јер ја имам крилата Голуба,
„Кој' не пази плота ни врлика.“
То рекоше, па се растадоше; 50
Отидоше свак на своју страну,
А Илија на равне котаре.
Кад Илија до котара сађе,
На први је огреш ударио,
На њга Турци огреш преломили. 55
Ал' повика лички Мустај-беже:
„Ој Ружицо, сестро Смиљанића!
„Што се ломи огреш по котару?“
Њему Ружа мудро одговара:
„Јесу с' Турци асиј учинили.“ 60
Тад Илија на огреш удари;
Опет Турци огреш преломили.
Ал' повика лички Мустај-беже:
„Ој Ружицо, сестро Смиљанића!
„Ђе је теби Вуче Мандушићу?“ 65
Мудро Ружа тијо одговара:
„Вук Мандушић преломио руку,
„А Јанковић сабљу преломио,
„Илија се на смрт разболио
„Отишли су сва три у приморје: 70
„Вук Мандушић лијечити руку,
„А Јанковић сабљу прекивати,
„А Илија да с' од боље л'јечи. —“
Истом они у ријечи били,
Кад с' помоли Смиљанић Илија 75
На Голубу коњу крилатоме;
Голуб гази мртва и рањена,
Ил'ја с'јече с обадвије стране.
Кад г' угледа лички Мустај-беже,
Брже с своме вранцу појагмио, 80
Сестру Ружу за се је метнуо,
Па отиште уз котаре равне;
За њим лети Смиљанић Илија,
На Голубу коњу крилатоме.
Кад пристиже личког Мустај-бега, 85
Тад га виче Смиљанић Илија:
„Ој Ружицо, сестро Смиљанића!
„Ак' Турчину одвољела ниси,
„Дај уклони плећи ђевојачке.“
Али Ружа њему проговара: 90
„О мој брате, иза горе сунце!
„Како ћу ти плећа уклонити,
„Кад ме Туре јесте притегнуло,
„Ја не могу очима гледати,
„Камо л' теби плећа уклонити.“ 95
Тад Илија удари Голуба,
Пред Турчина њега проћерао,
Са Турчина откинуо главу,
Сестру Ружу мало обранио,
А по оној по десници руци. 100
Тад Илија грлом говорио:
„Можеш ли ми ране пребољети?“
„Могу теби ране пребољети,
„Кад сам тебе код себе шчекала.“
Тад с' Илија у котаре врати, 105
И он нађе Вука Мандушића,
Тад је њему био говорио:
„Побратиме, Вуче Мандушићу!
„Ђе је теби Јанковић Стојане?“
Тад Илија био говорио: 110
„Дај ми, Боже, вјетра из облака,
„Да подигне маглу на планину
„Да ја виђам чији ј' мејдан био.“
Бог му даде вјетра из облака,
Па подиже маглу на планину, 115
Виђ' Илија да ј' њив мејдан био,
Па бесједи Мандушићу Вуку:
„О мој брате, Мандушићу Вуче!
„Ђе је нама Јанковић Стојане?
„На њега је сила навалила! 120
„Он је нама данас погинуо.“
Па одоше преко горе црне.
Кад на пољу виђеше Стојана,
Он се титра на путаљу своме,
Са Турака он откида главе; 125
Кад ли они нешто погледали,
Кад л' Јанковић кулу сазидао
Већ од сами од турскије глава.“

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. 61-66.