Тибуло

Војислав Илић

Тибуло

Тибуло Писац: Војислав Илић

Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи,

Тибуло, квирит млад, зачуђен, застаде немо,

И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога

Ромула вечни град спокојно, тихо је дремô,

А квирит стоји млад,

И с чудне статуе те сањиве не своди очи,

И гледа бајни рад.

И зора сину већ, а он је стојао будан;

И снова тавна ноћ распусти чаробне власи,

А он је сневао сан - и прекор из сна га трже,

Кроз бурни, цели град, што тајни збораху гласи,

И он је чуо сам:

Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите!

Он љуби хладни кам.

март, 1883

Извори

• Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 46, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.